Borba, Apr 24, 1992, page 27

PISMA

PETAK, 24. APRIL 1992. GODINE 27

ZLODJELA NAD LJUDIMA I NARODIMA

Neprihvatanje zločina

Motiv za prikaz tragedije „ratnih zarobljenika“ nije lično stradanje već to što je takva tragedija pogodila svakog „sretnika“ koji se našao u policijskom ili milicijskom zatvoru zaraćenih strana, ili u koncentracionim logorima u Hrvatskoj, Srbiji i BiH, što obe strane vrše masovne zločine; što tvrde da zločine čine „oni“ a ne „mi“; što su državne politike Srbije i Hrvatske i njima privrženi mas mediji preimenovali srpski i hrvatski narod u „ustaše“ i „četnike“, što nevine ljude oba pola svih dobi odvode iz kuća i stanova, presretanjem na putevima, odvode iz nadleštava i ustanova, izvlače iz automobila i sredstava javnog prevoza, sa pijaca I sajmova i zatvaraju, pa nakon ponižavanja, maltretiranja i mučenja pretvaraju u ratne zarobljenike, što je suprotno međunarodnom ratnom pravu, zatim ih razmenjuju za svoje vojnike, čak i za ratne zločince.

Te države, njihove oficijelne politike i legalne vlasti postale su grobari budućnosti naroda koje svojataju svojim stadom; svakog svog građanina koji ih slijepo ne slijedi proglašavaju izdajnikom potom stavljaju na stub srama, na muke i progone, te u vrtlog krvoprolića uvlače i BiH.

Pozivam sve koji su osjetili blagodeti srpsko-hrvatske knuta-demokratije da Javno iznesu sve O golgoti koju su prošli, da šire istinu o zlodjelima nađ ljudima i narodima da istinitim svjedočenjem „proizvedu“ sve više „izdajnika“ jer postati izdajnik radi neprihvatanja zločina znači demokratski čin, znači sačuvati svoju i narodnu čast, ustati protiv zločina nad „svojim“ i „njihovim“ narodom i, konačno, to znači aktivnu borbu protiv međunacionalnog i vjerskog rata i zločina. Vasilije KOVAČ, 66-godišnji penzioner i stradalnik zatvora i konclogora ZNG

„BOSNA SE PODIJELITI NE MOŽE“ („BORBA“, 20. APRIL)

Šejtan па 1270Ги

„Blagoje 4džić je čovjek koga sam ја poštovao godinama, njegova biografija je stravična. Od 46 A4džića jedini je on kao dječak preživio, nagledavši se užasa. Za takva čovjeka prosto nije normalno da bude normalan. On ne može biti na čelu Armije“, reče Abdulah Sidran.

Poruka dalje glasi: svi koji su preživeli i gledali užas kao dečaci, nisu normalni kao odrasli ljudi. Tog nenormalnog čoveka Abdulah je poštovao godinama: da li je to normalno i nenormalnom ili nenormalno u normalnom, zna samo Sidran. Nema pomena ko je dželat, ko je dečaka doveo u situaciju da posmatra šejtansko kolo. Kao da bi bilo najnormalnije da je i dečak završio u tom kolu.

Šta ako je dečak zapamtio dželate, može ih prepoznati — to izgleda Abdulahu ne odgovara. Normalni su oni što užas čine, nenormalan je dečak što užas preživljava.

Čestitam na zaumljenosti, gospodine Abdulah: nenormalni su oni što o užasu svedoče. Da li to važi i za one koji o užasu čitaju, slučaju ili pišu? Da li su normalni samo oni koji žive u kuli od slonove kosti? Da li je Abdulah najnormalniji, kad ovako određuje ko je normalan a ko ne? Koliko su odgovorni dečaci za užase koje danas posmatraju, sprema li se njima ovakva kvalifikacija nekog budućeg 4bdulaha?

Da li je normalan moj prijatelj iz Like: imao je četiri godine, gledao je oko svoje majke na zidu rodne kuće; majka je udarena kundakom u potiljak, oko je završilo na zidu. Oko i krvav trag dečak nije mogao zaboraviti.

O normalnosti dželata u Jasenovcu, o normalnosti dične „Handžar divizije“ pričaće nam Sidran nekom drugom prilikom, pogotovo ako se pojavi neki nenormalni dečak koji je užas preživeo.

Misu užasni koji užas donose. Užasni su dečaci što posmatraju klanje svojih majki i očeva. Ako se svedoci užasa uklone, užasa nije bilo. Nema čoveka, nema problema, poručuje dželat. Užasnije su žrtve od dželata. Da nema žrtava ne bi bilo ni dželata. Svojim postojanjem izazivamo dželata. Da nije bilo nas dželati bi bili bez posla. Strašnije je o zloči-

nu svedočiti nego zločin činiti. Kada ne bi bilo dečaka što užas preživljavaju sve bi, prema Sidranovoj pameti, bilo mnogo normalnije.

Ko je u ovom užasu Šaban a ko 4bdulah teško je razabrati. Treba im pomoć: osloboditi ih užasa koji je prekrio njihov um i njihovo srce.

Vrati se na izvor, gospodine 4bduJah: tamo je voda najbistrija i najčistija, pomoglo bi da te napusti šejtan u čijem se zatočenju nalaziš. Ratko JOKANOVIĆ

VIŠE OD SEĆANJA

Rakića

Trinaestog aprila ove godine na Novom kruševačkom groblju sahranjen je mladi potporučnik Boban Rakić. Imao je samo 21 godinu, veliku ljubav prema svom pozivu, životu, sportu... Njegov mladi život presekao je podmukli snajperista negde u okolini Mostara.

Opterećen emocijama sa sahrane i tragičnom sudbinom jednog dečaka u uniformi ne mogu a da ne postavim neka pitanja. Kako je moguće da se život mladog potporučnika tako surovo izlaže snajperima bez adekvatne zaštite? Nisu li njegove starije kolege po iskustvu i činu, prepuštajući prve linije dečacima i rezervistima, zapravo pravi krivci za ovu smrt? U svim ratovima se kadeti čuvaju i uvode u rat samo u slučaju krajnje nužde, dok se kod nas očito raspoređuju na najopasnija mesta.

„POLITIKA NA BRZIM PRUGAMA“ („BORBA“, 21. APRIL)

Vreme netrpeljivih

U ovom tekstu nekoliko puta je tendenciozno i u negativnom kontekstu pomenuto moje ime, pa je zato neophodno da kažem neke podatke koji su, što slučajno, što namerno, izostavljeni. Pretpostavljam da je najviše informacija vašem novinaru dao Đura Vojnović, bivši urednik emisije „Vreme radoznalosti“.

О čemu Je reč? Đura Vojnović je odličan novinar i urednik, profesionalac, motivisan za rad u kritičkoj i angažovanoj emisiji kakva je bila „Vreme radoznalosti“, a nažalost, sada je u sukobu sa mnogima.

Ovu emisiu izgrađili su svi koji tu rade, a pre svih Đura Vojnović kao njen urednik, (inače „Vreme radoznalosti“ je deo redakcije Obrazovnog programa koji sam vodio). Poslednjih meseci u pojedinim prilozima emisije „Vreme radoznalosti“ bilo je, prema oceni kolegijuma Prvog programa Radio Beograda, odstupanja od utvrđene koncepcije, posebno u onim koje je neposredno uređivao i vodio Đura Vojnović. U poslednje vreme osporavano je pravo da utiču na uređivačku politiku i onima koji na to imaju zakonsku obavezu. To je bio razlog zbog kojeg je glavni i odgovorni urednik Prvog programa Radio Beograda Momir Brkić, predložio da Vojnović bude razrešen funkcije urednika i raspoređen na

Stručnjaci smatraju da je mladi potporučnik imao pancir, što su inače imali svi Janšini teritorijalci u junskom ratu sa Armijom, danas bi svakako bio živ. Zašto je onda naša Armija uskratila takvu zaštitu svojoj i našoj mladosti? Samo pre nekoliko meseci na TV sam video generala Adžića kako obilazi „oslobođeni“ Vukovar u rambo uniformi i sa pancirom od glave do nogu, iako je pored njega skakutala četa specijalaca.

Zato postavljam pitanje našim generalima danas, čuvenim doktorima vojnih nauka u penziji, a posebno generalu Mirkoviću, koji ne propušta nijednu tribinu da „zaštiti“ vojni vrh od opravdane kritike građana, zašto naša deca ulaze u okršaje bez adekvatne opreme? Verovatno će reći da nije bilo novaca za skupe pancire, što je tačno budući da je lavovski deo budžeta trošen za gradnju vila na sada tuđem moru i na Dedinju.

Za smrt ovog mladića kriva je i stara komunistička doktrina, kojoj su ljudski životi bili uvek sporedni za ostvarivanje njenih ciljeva. Danas je istorija već doka-

· zala da su pobede te doktrine ujedno bili

naši najveći nacionalni porazi od 1941.

do danas. Mladi potporučnik je sahranjen skromno, gotovo nezapaženo a njegovo ime se neće naći na špicama informativnih emisija naše televizije. Ta privilegija je rezervisana samo za penzionisane oficire, koji su umrli prirodnom smrću. Verovatno je da bi televizija objavljivanjem imena poginulih u ovom prljavom i besmislenom ratu, probudila uspavanu savest ovog naroda da se upita ko vodi ovaj rat, koji su njegovi ciljevi i zašta ginu naši jedinci? Meni odgovor na ovo pitanje nije potreban. Milorad RADOVIĆ Kruševac

druge novinarske poslove. Redakcija se лије saglasila sa ovakvim potezom. I moje ime je među potpisnicima protesta. Podržao sam kolegu sa kojim sam se uspešno suprotstavljao direktivama Vojislava Mićovića, bivšeg v.d. direktora, da se u programu ne mogu pojaviti, na primer, akademik Čedomir Popov, profesori Kosta Čavoški, Miladin Životić i Žarko Korać, novinari „Borbe“ i „Vremena“ i druge istaknute ličnosti sa nama nepoznatih proskripcionih tablica. (Uzgred, fotokopija dokumenta koji je „Borba“ objavila uz članak od 21. IV na 9. strani, potiče iz moje dokumentacije). I ljudski i profesionalno, Vojnovićeva pozicija je nezavidna, ali to mu ne daje pravo da zbog svojih interesa i ambicija pokušava za sobom da povuče ceo tim „Vremena radoznalosti“ zametnim putevima koji ih mogu dovesti do toga da ostanu bez posla i preskromne plate. Kada je reč o tvrdnji da je emisija „Vreme radoznalosti“ ukinuta, ona je na žalost tačna. Kao član kolegijuma Prvog programa Radio Beograda protivio sam se rigidnim ocenama i ishitrenim potezima, kojima je emisija skinuta sa programa. Međutim, verovao sam da se dijalogom mogu prevazići nesuglasice i sačuvati emisija u neznatno promenjenom obliku, i zato sam prihvatio da redakciji prenesem odluke kolegijuma. Novinari misu mogli umesto „Vremena radoznalosti“ da rade neku drugu emisiju koja nije imala jasno definisan i razrađen koncept. Zbog toga sam podneo ostavku na funkciju urednika Obrazovnog programa. Moram da kažem da je ta činjenica u tekstu na koji reagujem svesno prećutana, jer da je bila izrečena, optužbe na moj račun bile bi teško održive. Više od četrnaest dana novinari „Vremena

radoznalosti“ ne rade svoj posao. Da bi se ova deprimirajuća situacija razrešila, sadašnji v.d. direktor Radio Beograda je formirao radnu grupu koja treba da pripremi koncepciju emisije „Obrazovni program — Vreme radoznalosti“. Razmotriće Je i utvrditi kolegijum Radio Beograda, Radnoj grupi će pomagati oni koji žele da rade ovu emisiju, a pošto poznajem novinare „Vremena radoznalosti“ mislim da će oni u tome učestvovati, da bi sačuvali prostor na programu u kojem su do sada uspešno radili emisiju na visokom profesionalnom nivou, nestranački orijentisanu i za svoj rad u kvalifikovanoj javnosti dobijali ocene najvišeg reda. Možda ovakav put za razrešenje sukoba nije najbolji, ali ostaje jedini, iako su svi zainteresovani imali šansu da predlažu rešenja.

Posle svega, za sebe hoću pravo da ne budem u istoj koloni sa novim jakobincima, ali ni u nekim drugim ešalonima kojima komanduju neprikosnovene vođe. Došlo je vreme netrpeljivih, vreme preplavljeno mržnjom, kada vas gone da se svrstate ili na jednu ili na drugu stranu, vreme kada mnogi promišljeno povlače poteze i tako investiraju u budućnost, vreme kada se upotrebljavaju nečasna sredstva, ali i ljudi, a ja za sebe hoću pravo da i jednima i drugima kažem šta mislim, da kažem kako je feško raditi i opstati među ostrašćenima, netolerantnima i nespremnima za dijalog.

Регаг ХЕВЕТЈАМ Beograd

PISMO ENRIKU JOSIFU

С filipike

Gospodine Josif,

Malo je teško obraćati Vam se ovako putem štampe-mnogo bih više voleo da sa Vama direktno razgovoram, kao umetnik sa umetnikom. Ovo moje javno pismo, predpostavljate valjda, ponukano je Vašim javnim nastupom u okviru skupa (tribine?) pod nazivom „Progonstvo, prihvat i povratak Srba 1991-1992“, koji je organizovalo Ministarstvo za Srbe van Srbije u Etnografskom muzeju u Beogradu, dana 17. 04. 1992. godine.

Vaš-više nego „спау“ р!едоаје-утаео sam i čuo. Ne znam koliko iskreno možete da nekom nepoznatom verujete, ali Vas molim, verujte mi — trebalo mi je pola sata da povratim dah, a čitava noć I jutro da racionalno, pa onda emotivno ukapiram, a onda selekcionišem i sredim misli — da bih potom počeo da se pitam ponovo i ponovo: da li je sve to moguće, da li jedan čovek uz to i pre svega umetnik, jedan čovek koji je uztoi Jevrejin pazite dobro, (prvo umetnik, a onda sve drugo!) — to sve mogao tako i u tolikim količinama da javno kaže i izjavi. Da li u ime svoje humanosti, da li u ime svoje posvećenosti, u ime umetničke vokacije, u ime svoje nacije i vere u ime... čega?

Gospodine Josif, imao sam prilike da Vaše javne nastupe slušam i gledam u poslednje vreme u nekoliko navrata, ali ono što ste onako emocionalno, temperamentno i žustro izjavili u Etno muzeju, priznaćete, prevazilazi sve do sada što ste Javno rekli u ovoj zemlji. Vaš disput o srpskom narodu, Vaš obračun s „bludnom“ Evropom, Vaše prizivanje na krstaški rat s čitavom zapadnom civilizacijom za mene i mnoge, mnoge slobodnomisleće ljude (buduće) Srbije Je čist „majnkampfovski“ program o jednoj naciji, Jednoj državi, jednom vođi. Vi ste, gospodine, dovoljno stari, dovoljno ste pametni i .dovoljno ste Jevrejin da znate sve o tom programu koji ste Vi tako neštedimice ponudili mom narodu. Da li Vi zaista verujete da je с1tav svet u zabludi, da je čitav svet gluv i slep, a da je samo šačica izvršioca ovog režima (gde ste Vi, za mene, definitivno stupili) jedina u pravu 1 jedino ispravna? Varate se, sedi čoveče, oni su bili i ostali propast ovog naroda i ove zemlje, propast koja će ostaviti posledice i traume — ali nikada neće biti „vJerujem“ ovog naroda.

I što se bliži čas konačnog zbacivanja jarma u koji smo svi (Vi kao podanik, ja kao buntovnik (ne)voljno stavljeni) morate pitati sebe kao pripadnika Jevrejskog naroda (jer Vi imate, kako rekoste, lični problem „kako je to jevrejska država priznala tamo neke Slovence i Hrvate...“) da li ste zalutali, promašili vreme ili narod koji tako zdušno gurate svojim filipikama u još veći Jad, čemer i bedu duha od kog svi crpimo i nalazimo ishodište. Jadno Je gospodine Josif da Vi, na kraju svog životnog puta, zagovarate Srbiji krv, znoj i suze i ubeđujete ovaj (ne samo) politički polu-pismen narod, da mu je jedini spas u vezivanju za jedan propali, istrošeni, kompromitovan i u krvi ogrezao režim, koji koristi sve, pa i umetnike za svoje glasnogo-

vornike i mentore. Slavko M. TATIĆ reditelj Beograd