Borba, Jun 22, 1992, page 20

ТИНА

20 PONEDEL/jAK, 22.JUN_ 1992. GODINE

KULT

#9 __PONEDELJAK, 22JUN_ 1992. GODINU _________C S o_O ALAN STIVEL, FRAN- | BEOGRAĐSKI MUZEJ SAVREMENE UMETNOSTI ZATVARA

CUSKI PEVAČ I KOMPOZITOR, O BRETONSKOJ TRADICIJI, FOLKU I MODERNOM SPAJANJU NESPOJIVOG

ok na

keltskoj harfi

Pokušavao sam da povežem rokenrol, taj moderni svet u vidu jedne planete, sa drugim planetama

Muziku Alana Stivela, bretonskog rok-pevača i kompozitora teško je definisati. Ona se oslanja na tradicionalne pesme i kompozicije svih keltskih kultura uz primese roka, renesansne muzike i savremene klasične muzike. Instrumenti koje koristi takođe spadaju u sličnu mešavinu. Publika ga je oberučke primila tako da je postao i idol mladih, kao što su to u SVOJE vreme, svako na svoj način, bili Alen Ginzberg, Donovan ili Lenard Koen. Zabeleženi na pločama ostali su čuveni koncerti u pariskoj „Olimpiji“ ili oni sa dablinskog „Stadiona“. Sa njim smo razgovarali uz posredovanje Instituta za bretonsku kulturu iz Rena.

Kako je javnost reagovala kada ste počinjali da oživljujete staru keltsku muziku?

— Tada su, krajem šezdesetih, Bretonci bili manjina koju je od drugih naroda odvajao veliki zid. Ti drugi narodi su odbaciva-

Bili ste u Beogradu 1984. Sala KNU je bila puna, a u Jugoslavi-

ji niste objavili nijednu ploču.

Ipak ljudi su i tada znali za Vas. Kako to objašnjavate?

— Za Jugoslovene sam znao da mnogo putuju, za razliku od drugih... Bio sam u sedam gradova (Beograd, Zagreb, Ljubljana, Sarajevo...) i ono što me je iznenadilo kada sam morao da najavljujem naslove pesama, to je da nisam morao pri dolasku u novi grad mnogo da ih menjam jer sam mislio da su razlike među jezicima u Jugoslaviji mnogo veće.

Recite nam kakav je odnos francuske vlasti i javnosti prema kulturnoj tradiciji Bretanje i prema Bretoncima danas?

— Francuzi moraju da promene svoj odnos prema bretonskoj kulturi. Možda će biti tole-

DVERI

Ono što je celo društvo snašlo sankcijama Ujedinjenih nacija Muzej savremene umetnosti u Beogradu osetio je na izvestan način još pre nešto više od godinu dana. Tada nije došla Vorholova izložba u Beograd i to je bio samo početak. Potom je otkazan još niz izložbi međunarodnog značaja, među kojima je i srednjeevropski „Trigon“. O tome i o javno upućenim zamerkama na „pasivnost“ Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, razgovaramo sa njegovim direktorom Zoranom Gavrićem.

— Vorholova izložba je trebalo da dođe marta prošle godine i, naravno niko nije operisao tim pojmom — blokada kaže direktor Gavrić.Ali iz pisama direktora njujorškog Muzeja moderne umetnosti (pisanih u maniru pristojnog Čoveka) moglo je biti jasno da do izložbe neće doći. Pa i cetinjski Bijenale je prošao u znaku prećutne, nedeklarisane blokade. Za politički pismenog, čoveka to je morao biti signal i najava nekih događaja, mada se nije moglo znati šta sve može

MEMORIJAL „MIROSLAV ANTIĆ“ U MOKRINU

da se dogodi i usledi, kaže Zoran Gavrić.

— Konačno, došle su i zvanično sankcije Ujedinjenih nacija — bilo kada. Naravno, sada je to dramatično, jer ako smo pre mogli da razgovaramo sa kolegama iz drugih institucija i muzeja i imali neki prostor da im objašnjavamo i da se nadamo saradnji uprkos svih mogućih teškoća — sada je to nemoguće jer su se sve inostrane institucije, bez pogovora, povinovale, sankcijama, ističe Gavrić.

Sanckije ipakk pogađaju institucije onih zemalja koje ih se pridržavaju. Sve one priče da je moguće naći neke tajne kanale su krajnje besmislene, to je infatilno. Od toga nema ništa. Sasvim je jasno da moramo ispuniti sve zahteve koji su postavljeni, i da ne postoji ni jedan drugi način da blokada bude skinuta, podseća Zoran Gavrić. Nedvosmisleno je našoj javnosti stavljeno do znanja da su sankcije uperene protiv vlastodržaca. Muzej je kao znak nepristajanja na po-

Vorhol najavio sankcije

Zoran Gavrić: Otkazivanje njujorške izložbe, prećutna nedeklarisana blokada Cetinjskog bijenala, nedolazak „Trigona“, bili su dovoljan signal. Sada je nemoguć čak i razgovor, jer su se sve inostrane institucije povinovale sankcijama

litiku ove vlasti pre osam meseci obustavio izložbene aktivnosti, i, ostao tada usamljen. Nešto slično su, tek nedavno, uradili i glumci veterani odbivši da na otvaranju „Ateljea 212“ igraju „Godoa“.

— Brzo sam prepoznao, to Su i mnogi drugi brzo prepoznali, pre svega tu finansijsku a iza toga svakako moralnu krizu i potom krizu recepcije. To je sve vezano sa režimom. Ako sve to ova vlast ne razume, ona je bezupitna vlast. 1 onda je besmisleno praviti izložbe kao da se ništa ne događa, potrošiti recimo 20 miliona dinara na jednu izložbu koju niko neće videti. U suštini to je bio razlog kojim se Muzej savremene umetnosti rukovodio, i ja kao direktor Muzeja da ne priređujemo izložbe. Istina, imao sam i jedno, jednostavnije „pokriće“, budući da nam Ministarstvo kulture ni dinara nije dalo. Ali, to bi bilo licemerno, jer, i da izlažemo, teško da bi bilo dovoljno publike.

у S. Popović

Beskrajni sokak

Mokrin. — Memorijal „Miroslav Antić“, održaće se ove godine šesti put u Mokrinu, pesnikovom rodnom mestu. Pored obeležavanja Antićevog dela, programi su prilagođeni 60. godišnjici njegovog rođenja.

| Na dan Antićeve smrti, 24. juna na trgu „9. januar" biće održana priredba na kojoj će pesnikove stihove i priče iz udruženja sa njim govoriti Mira Banjac, Ljuba Tadić, Duško Trifunović i Ljubivoje Ršumović. Učestvuju i Merima Njegomir, Julija Bisak, „Garavi sokak“, „7. mladih“ i tamburaši „Mokasa“. Pre ovog događaja koji će direktno prenositi Televizija, u Biblioteci „Miros-

li bretonsku tradiciju. To je bila šteta. Neki ljudi su mislili da je sve ono što sam radio iza sebe imalo neku strategiju. Međutim, za mene je to bilo pitanje „ko sam ja“. Pokušavao sam da povežem rokenrol, taj moderni svet u vidu jedne planete sa drugim planetama, to jest da spojim različite stvari. Tada sam svirao keltsku harfu. Pomoću nje sam povezivao keltsku muziku i rok, u početku uglavnom svirajući sam na harfi. Moj otac (prevodi-

lav Antić“ biće predstavljene knjige „25 godina plavog čuperka“, „Antiću u spomen“ i „Zima brajko“ Miodraga Petrovića, o kojima će govoriti Raša Popov, Draško Ređep i autor.

Na trgu će biti postavljeno spomen obeležje, portret u bronzi Miroslava Antića, rad akademskog vajara Paje Radovanovića, a na početku Garavog sokaka biće postavljen kameni putokaz. sa natpisom „Ovde počinje Garavi sokak. Ovaj se ке na kraju sela, a опај Апнсеу грде 1 пе:

ада“. |

lac) mi je napravio harfu sa metalnim žicama i taj njihov novi zvuk je bio bliskiji senzibilitetu mladog sveta. U vreme Boba Dilana i Donovana počeo sam i da pevam. Na koncertu bih započeo pesmu na engleskom, a onda bih nastavio na bretonskom. U tome je bilo nečeg političkog, sličnog onome što je radila Džoan Baez. Posle četiri godine turneja , snimio sam prvi album 1970. a potom i drugi 1972. Rezultat je bio spoj francuske i bretonske kulture. U isto vreme bio sam Bretonac i građanin sveta.

Da li je i Vaša muzika doživela da u jednom trenutku postane trend i da li je u tom slučaju i to pomagalo Vašem cilju.?

— Na neki način jeste. Doživeo sam veći uspeh no što sam očekivao. Mladi su odjednom počeli da na svojoj odeći nose keltske simbole. Toga sam se pomalo uplašio, pa sam pokušao da napravim ploče višeg kulturnog nivoa.

Kakva je muzička i jezička razlika između pesama starog Velsa, Irske, Hebrida, Bretanje i drugih keltskih oblasti?

— Među njima u isto vreme postoje i razlike i sličnosti. Francuski nacionalisti bi rekli da ne postoji sličnost između francuske i engleske kulture. Francuska kultura je različitija od bretonske nego što su keltske kulture različite međusobno. Duboko u irskoj i bretonskoj kulturi ne postoje velike razlike. Jezici su različiti, ali su druge stvari slične. Sličniji smo nego kada bismo bili zajedno. Na prvi pogled čovek bi rekao da je Irska drugačija od Bretanje, ali ono što je u Irskoj drugačije — to je onaj deo pod britanskim uticajem. у

IDOL PARISKE „OLIMPIJE“ I DABLINSKOG STADIONA: Alan Stivel rantniji ubuduće, ali sada nisu. Francuska kultura je u ovom času protivna bretonskoj. U osnovi francuske kulture je rimska imperija. Ona će sve slomiti. To pokazuje prošlost. Francuzi misle da imaju puno pravo na bretonsko nasleđe. I kraljevi su tako mislili. Biće potrebno više vremena, nekoliko generacija, da postanu tolerantniji. Uticaj bretonske kulture je vidljiv. Tako sada Francuzi počinju da imitiraju bretonske pesme, kulturu i slično. Mislim da bi ujedinjena Evropa trebalo da pomogne Bretoncima. Što se tiče problema manjina, mi smo u najgoroj situaciji u Evropi. Francuska i druge zemlje isuviše govore O manjinama u bivšim socijalističkim zemljama, ali premalo o onim u svojim sopstvenim. Oni ne mogu doveka da odgađaju taj problem.

(Na kraju valja napomenuti da je Alan Stivel, pored šesnaest objavljenih ploča, nedavno uradio i muziku za neke filmove („Сидезпа poseta“ Marsela Karnea), a da su mu upravo objavljena dva nova albuma: „Magla Avalona“ i „Prema ostrvu“. Prema još nepotvrđenim vestima, postoji realna mogućnost da Stivela (opet) vidimo i čujemo u Beogradu u septembru ove go-

dine u okviru planirane evrop- ·

ske manifestacije „Putevima Kelta“. Podsetimo se, u 4. veku stare ere upravo su Kelti bili kumovi negdašnjem imenu Beograda — Singidunum).

Vladislav BAJAC

Na površini „Mravljeg. meteža“ značajn mesto zauzima politički (i istorijski) trenutak u kojem je napisan i po prvi put izveden (2. novembra 1989. u Somboru). To je vreme raspada, truljenja i umiranja državnog i društvenog tela kome smo svi pripadali. I, što dalje, to više, Aleksandar Popović, svoju procesiju vodi preko granice života, ka zagrobnom svetu. U tom položaju se, na žalost, nalaze današnji gledaoci predstave, oni je gledaju nalazeći se u njenom epilogu. Svesno ili nesvesno, parter se smeje sopstvenom putu u pakao, opisanom u Popovićevoj komediji.

Okretanje ka ozbiljnijim problemima sveta na granici života i smrti može se nasluti već u broju od sedam scena predstave, kao i njihovim nazivima (od „Prvo rebro: Belo jedro“ do „Sedmo nebo: Božje rebro“). Ovim elementima reditelj Radmila Vojvodić posvećuje presudni značaj u dramaturgiji predstave, na obnovljenoj sceni Ateljea 212 kojom vladaju polumitska stovrenja rođena iz jezičkih fraza sa periferije. Heroji „Mravljeg, meteža“ su Kilavi Radovan, Drvena Nasta, Lepa Kata, Tupi Mitraš... Njihova opsesija nisu više sitne zemaljske koristi, već težnja

za božanskim epitetom besmrtnosti. Popovićeva ideja je vođena instinktom, često nedovoljno artikulisana, ali nedvosmislena i tačna. Bezbožnici su prvi koji padaju u iskušenje da postanu bogovi. Radmila Vojvodić ovu (najcrnju) komediju ostvaruje simbolikom snoviđenja, nikad dovoljno čvrstom i jasnom, ali najdoslednijom Popovićevom tekstu. Prepoznatljive Popovićeve likove zatičemo u neobičnoj situaciji, na proputovanju između svetova, od neodređenih i nepoznatih mesta ka Vilinskom Guvnu kraj Bogovađe. Oni uporno vuku apsurdne terete svojih neznatnih i precenjenih života. Kako uzaludni put odmiče, tako narasta kolektivna svest o neumitnoj smrti. Spasonosno Vilino Guvno postaje „azil za umiranje“. Pored svega novog i neobičnog, „Mravlji metež“ ostaje komedija naravi. Jedne jedine naravi predgrađa, beskrajno iznijansirane. Druga stalna odluka Popovićeve dramaturgije su i ženski likovi. Heroine su jače od muškaraca, često vode i preokreću situacije, dok se

muževi zadovoljavaju time da Što ·

bolje popune kolotečinu u kojoj su se zatekli. Ružica Sokić i Feđa Stojanović s jedne, i Svetozar Cvetko-

PREMIJERA „MRAVLjJEG METEŽA“ ALEKSANDRA POPOVIĆA NA SCENI BEOGRADSKOG ATELJEA 212

Iskušenja bezbožne Naste

Pisac svoju procesiju vodi preko granice života ka zagrobnom svetu. Svesno ili nesvesno, parter se smeje sopstvenom putu u pakao

vić i Vesna Pećanac, s druge strane, ostvaruju upečašljive likove ali i dobro izbalansirane zajedničke partije. Zoran Cvijanović, u susretu sa golom silom svojeg nadređenog (Milan Mihajlović), približava se paradigmi Popovićevih protuva sa predgrađa, u čijem se načinu BOVOra, dvosmislenim reakcijama, pa čak i načinu hoda ogleda fatalizam i inferiornost došljaka iz ko zna kojeg zaseoka ili varošice. Najzad, Neda Arnerić i Irena Dobnik, kao Drvena Nasta i Lepa Kata, imaju znatno manje prostora da razviju odnos majka-kćer, da bi se često (i uspešno) prepletale sa ostalim tandemima u predstavi.

Zapletom Popovićeve eshatološke komedije ne upravljaju realni likovi, već nadljudi, vilenjaci i fantomi. Vilenjak Taša Haračlija, koga Svetislav Goncić predstavlja manirom kabaretskog konferansijea, zauzima najveći prostor budući da je on pokretač čitavog juriša ka Vilinskom Guvnu. Naum Bolni (Branislav Zeremski) je adut kojim se „čudaci“ suprotstavljaju Taši, održavajući ga na silu u životu. Međutim, njegova pojava ostaje nejasna ! пеdorečena. Tu već počinje komad „Nega mrtvaca”.

Branislav JAKOVLJEVIĆ