Borba, Jan 19, 1993, page 22

Прва самостална изложба Слободана Шоргића у кући Ђуре Јакшића на београдској Скадарлији, била је можда, најава нове звезде на „ликовном небу“ Београда. На само отварање се једва могло ући, па је и то знак да аутор није непознат овдашњој публици.

— Сликам, тачније, цртам, откад знам за себе. Али, иконе тек од 1987. Сликао сам до тада, темпером на картону, углавном портрете старијих људи — своју бабу, копирао Рембрантов аутопортрет. Занимала ме та — каже Слободан Шоргић — нека духовност која исијава са лица старијих.

И, ту негде, можда улазимо у траг данашњег ангажману овог младог иконописца (по образовању економисте) који је оно најбитније што се тиче инонописања научио од Драгана Марунића, живописца.

— Кад сам утиснуо прву тачку у зид цркве Св. Арханге-

ла Гаврила (код „Партизановог“ стадиона) коју је тада живописао Марунић, захватило ме је неописиво усхићење. Тај племенити и несебичан човек је заправо био прекретница у мом животу, одао ми је тајне заната и почео да сликам, каже Шоргић. : Савремен младић који воли импресионисте, а од сликара највише Ван Гога и Саву Шумановића, о иконописању говори без мистификовања, али с великим поштовањем. Све што користи у стварању нових икона је „Богом дано, здраво и чисто“. То су (беле) липове

БОРБА У БИОСКОЛУ И ИСПРЕД ЊЕГА

Динко Туцаковић

„Последњи час“ (САД, 1992, улоге: Роб Лев, Трејси Гри-

фит, режија: Шимон Дотан)

Ако је филм „Пустињски орао“ (већ рецензиран на свим страницама) био тек рулање борбених авиона „Последњи час“ (или у оригиналу ТНЕ ЕМЕ5Т НОЏК, најлепши или час поноса) доноси сам ковитлац „Пустињске олује“ хоја је свој (нејочекивани наставак доживела у дане премијере овог филма.

Настао у продукцији Менахема Голана који је своју претходну ·с" империју „Сапоп“ предао у руке партнера Јорама Глобуса, да би основао нову „21. век“, овај филм је снимљен на тлу њиховог матичног Израела, са искључивом намером да Садамима широм света скрене пажњу о тренутном стању (и убојитости) америчке војне технике. Све је ту и „џепне подморнице“, опсесија једног посланика који је мислио да их пошаље узводно уз Саву, као и падобрани који се покрећу са земље у небо уз по„тоћ специјалних мотора, у чему би вероватно уживао војни коментатор М. Л. Због тога овај филм најпре препоручујем засад још увек анонимном телу „војног савета".

У филмским параметрима ово „делце“ је још један прилог жанру „размахане заставе“. Његови јунаци су група америчких маринаца — специјалаца тзв. Морнаричке фоке (Мауу 5е2:5), о којима се у последње време снима све више филмова. Не исувише инвентиван он се бави ривалитетом два изразита индивидуалца, и каснијим пријатељством

које помало разједа љубав према истој жени.

Једина светла тачка је Кођ ћеу, „лош дечко“ америчког филма, који је због своје опсесије да слика на видеу авантуре са малолетницама, доспео замало под паску америчког неумољивог судског система, чију су ефикасност због сличних грехова на својој кожи у ранијем периоду осетиле и такве филмске величине као што су Роско „Фети“ Аербракл, Чарлс Спенсер Чаплин, или Роман Полански.

Лев је применио „рецепт“ Поланског и збрисао у Европу док се ситуација не смири, и тамо учествовао у снимању нискобуџетних америчких филмова. Након великог успеха филма „Вејнов свет“, првог правог америчког филма после скандала, Лев се бацио у оптицај и баш не бира улоге, глумећи где год му понуде. Ипак, и у „последњем часу“ он не успева увек да камуфлира свој супериорни цинизам, што је био и његов досадашњи знак распознавања.

Мако главни јунак гине, то је тек глорија, жртва која је неопходна а за њим остају пријатељ и бивша жена, који ће га се увек сећати, или бар до натписа THE END. Иначе, овај натпис се појављује преко ветром развејане америчке заставе. „Последњи час“ како, када и за кога, одговор можда зна само небо којим круже „авакси“ и „невидљиви авиони“ у потрази за... Видећемо већ чим у најскорије време.

070: ЗОРАН СИНКО

је

даске, природни пигмент -који сам правећи боју, мешао са жуманцем и природним уљима. У грађењу нове слике, свесно и подсвесно служе му као предложак итовремено многе и разне иконе, од оних које је радио Рубљов, од многих са овог тла..

Ипак, зашто икона2

— Можда подсвесно, али до тада сам дошао прво вођен осећањем. Интересовали су ме

— каже Шоргић — психа и ду- _

ша. Икона је откривање душе. Било би претенциозно да кажем да сам то схватио рационално. Тек сада анализирам и схватам. ја нисам религиозни фанатик, али без обзира на то да ли је човек само љубитељ традиције, рационални верник или фанатик — мора да има духовно упориште и да спасе душу. А, ја то радим сликањем икона. Саве Поповић

ВЛАДИМИРУ ДИМИТРИЈЕВИЋУ УРУЧЕНА ВУКОВА НАГРАДА

Симбол словенске i MV iTV De

Београд. — Јуче је у Влади Србије свечано уручена Вукова награда, Владимиру Димитријевићу, угледном издавачу и писцу из Лозане. Признање, које додељује Културно-просветна заједница Србије, припало је Димитријевићу још 1991. године, али је због обавеза овог културног посленика уручивање одлагано све до сада. Зна се шта је Владимир Димитријевић урадио за српску културу, али и културу земаља према којима је усмеравао највеће вредности српске културе, рекао је том приликом Миливоје Павловић, републички министар за информисање. Димитријевић је омогућио, каже Павловић, велики ступањ артикулације највећих остварења наше културе и обезбедио да се она повеже са великим остварењима других светских европских земаља.

Говорећи о 1700 наслова које је објавила Димитријевићева издавачка кућа Милисав Миленковић, секретар Културно-просветне заједнице Србије, је „Лаж дом“ назвао симболом словенске културе.

Захваљујући се на награди, Димитријевић је говорио о настојањима да успостави везе између српске културе и света.

Ђоко Стојчић је, у име Републичког завода за међународну научну и културно просветну сарадњу уручио Димитријевићу дело Номоканон Светог Саве. СК.

АРХИТЕКТУРА

У четири изложбене сале на првом спрату београдског Музеја примењене уметности у „домаћој атмосфери“, дакле уз нешто стилског намештаја и перзера биће изложено (вечерас у 18 сати је отварање) свих дванаест радова који су конкурисали за „Дафимент центар“ на Славији, и то на још чувенијој локацији познатој као „Митићева рупа“.

Уз већ, путем новина и ТВ познато првонаграђено дело арх Милана Лојанице, ту ће бити и остали радови који, тако на окупу, могу послужити и као увид у „београдски архитектонски поглед“, па — мада је до страних архитектонских часописа све теже доћи — и за

упоређивање где смо у односу

на светске тенденције у градитељству. Већина радова је центар схватила као „мамут здање“ решавано, заправо по принципу и концепту 19. века са два функционална тракта и светларником или светларницима, који убацују светло у „стомак“ зграде. Од тог принципа — колико се могло видети са

Дафимент цектар (првонаграВен рад) арх Милана Лојанице.»

БОРБА УТОРАК 19. 1. 1993.

постављања изложбе — одступа решење тандема Радетић-Ивановић које здање решава као један добро осветљен тракт који уз улицу Бориса Кидрича, односно Београдску, има затворени трг — пасаре-

Међу изложеним пројектима — идејним решењима, биће и оно Петра Арсића које је овај архитекта урадио у сарадњи са Институом за физику из Београда. При пројектовању здања узети су у обзир подземни водотокови, затим космичка зрачења, техничка зра-

чења, ... која, на крају, дају ·

мрежу чворишта што је условило облик здања а из којег се да закључити да је ова локација, која деценијама зјапи празна у центру града — крајње неподобна и нездрава за градњу. Ту је и: један пројекат са елипсастом кулом која „ниче“ из својеврсног језерца — фонтане... Све скупа изложба ће би-

"ти занимљивија него што би

се могло помислити, а јавна расправа стручњака које би могле бити организоване још и више. (С. Поповић

решење тилаа Савичић-Столић м пројекет (макета)

ИНИЦИЈАТИВА АКАДЕМИЈЕ оилмских

УМЕТНОСТИ И НАУКА

Награде за домаћи фила

Београд. — Академија филмских уметности и наука по први пут ове године доделиће награде за укупно филмско стваралаштво у нас. Већ јуче започео је посао на номинацији филмова који ће се такмичити у шеснаест категорија, и за награду за најбољи филм снимљен прошле године. Тачније биће додељене награде за најбољи оригинални сценарио, за најбољу адаптацију сценарија према књижевном делу, режију, фотографију, сценографију, костим, музику, најбољу женску и мушку главну и епизодну улогу, снимање звука, маску, специјалне ефекте, продукционо унапређење филма и, наравно, за најбоље остварење у целини.

У конкуренцији су филмови: „Ми нисмо анђели“, „Проклета је Америка“, „Дезертер“, „Јевреји долазе“, „Булевар Револуције“, „Тито и ја“, „Велика фрка“, „Танго аргентино“,

„Увод у други живот“, „Полицајац с Петловог брда“. Селекциона комисија прегледаће филмове и одлучити о номинацији у одређеним категоријама. У исто време Жири критике доделиће своју годишњу награду, а Академија, Институт за филм, Југословенска кинотека и УЏ Егргезс! награду за изузетан допринос развоју кинематографије.

Трећи канал Телевизије Београд укључиће се у ову светковину 22. фебруара када почињу на овом програму Дани југословенског филма.

Селекциона комисија завршиће свој посао до 4. фебруара, када ће бити познате номинације, а 27. фебруара, на свечаности у Сава центру биће познати победници. Име награде коју додељује Академија филмских уметности и наука за сада није познато јер је још у току рад на ликовном симболу. А в.п.

ae редни аеи анале арми аи пса

eat ——

дрена ап а rei er e re Ca

ie тад провали ти тета етра

покри три