Borba, Mar 31, 1993, page 11
БОРБА (РЕДА 31. 3. 1993.
КО (У СУДИЈЕ УСТАВНОГ СУДА ЈУГОСЛАВИЈЕ
Ред политичара, ред правника
На предлог председника СРЈ, савезни парламент изабрао је прекјуче судије Уставног суда Југославије. У демократским земљама Европе и света, ова правосудна институција један је од стубова правне државе и нај-
важнијих „контролора“ поступања по „врховном зако- |
ну“. Зато се за судије бирају људи високог ауторитета, најугледнији стручњаци чијим квалитетима речју, не сме бити приговора. Ко ће убудуће чинити „судски састав“ у нашем Савезном уставном судуг
Најпре, Скупштина је на Ћосићев предлог именовала седам судија, тројицу из Црне Горе и четворицу из Србије (један из Војводине). До распада СФРЈ Уставни суд чинила су по двојица судија из сваке републике и по један из покрајина. За наредни осмогодишњи мандат, за сада, није изабран ни један судија са Косова. Председник овог Уставног суда биће биран данас а у том контексту најчешће се помиње доскорашњи „први човек“ Народне скупштине Србије Александар Бакочевић. Бакочевић је, иначе, по струци правник мада се по „радној биографији“ оваквим пословима практично никад није бавио. Његова
· каријера пре би се могла на-
звати политичком и директорском. После стечене дипломе београдског Правног факултета, Бакочевић је најпре био председник Градске конференције тадашњег ССРН Београда, а затим потпредседник Извршног већа СР Србије. Потом је преузео директорску палицу Агенције „ТАНЈУГ“ а касније је постављен за директора и главног уредника НИП „Политика“. Будући судија или председник Уставног суда ·Југославије познат је и као градоначелник главног града, те члан Председништва СР Србије. Одлазак у пензију Бакочевић је најавио пошто се повукао са већ поменутог места председника републичке Народне скупштине — а сада је пред њим посао — судије.
За разлику од претходника др Слободан Благојевић се, углавном, посветио науци мада су и у његовој раднсј књижици забележени и послови друге врсте. Др Благојевић је био уставни судија и у прошлом мандату, као и ванредни професор Универзитета у Подгорици. Тридесетогодишњи радни стаж започео је референтским пословима и као шеф одсека за општу управу у Жабљаку. На месту шефа правне службе у Главном задружном савезу био је до шездесетих, а затим прелази за асистента на Економском факултету у Титограду... До 1974. др Благојевић ради као стручни сарадник за друштвено-политички и уставни систем у документацији Уставног суда Југославије, а доцент па професор Економском факултета, постаје нешто касније. Пре савезног Уставног суда др Благојевић је оај „занат испекао“ у својству судије па председника Уставног суда Црне Горе.
Из Врховног суда ове републике за судију Уставног именован је и Никола Вујановић који је најпре радио као приправник у титоградском општинском суду, па као стручни сарадник и судија Окружног привредног где је 1983. постао председник. Радни стаж дуг 29 година допуњен је и председниковањем у Вишем
Li
Пензнја одложена: Кандидат за председимка Уставног суда А. Бакочевић
привредном суду у ПодгориHM. На „старом месту“ у Уставном суду остаје и Душан Ружић, дипломирани правник и човек који се готово искључиво бавио судском професијом: од судовања у Среском панчевачком суду где је био и председник до судије у Уставном и Врховном суду ове републике. Душан Ружић има, иначе, 36 година стажа у који улази и једна политичка функција председника општинске конференције ССРН.
Др Богдан Трифуновић је углавном лице са политичке сцене јер је посао дипломираног правника до сада — занемаривао. Тачније у том својству запамћен је само у оквирима политичких форума као председник Одбора за правосуђе у Народној скупштини Србије, члан Уставне комисије те исте Скупштине као и Парламента СФРЈ. Пошто је докторирао на Факултету политичких наука, Трифуновић је каријеру градио прво у савезним телима — СИВ, ССИП, Амбасада у Белгији, Председништво СФРЈ. Од 1976. радна места мења у државним и политичким органима и организацијама Србије: секретар Извршног већа, у руководству СК, ССРН и СПС а затим и народни посланик. У службеној биографији пише и да је аутор већег броја радова из области политике, права и партиципације у управљању. По многима он ће Бакочевићу бити главни „конкурент“ за место председника Уставног суда Југославије.
Седми судија Уставног суда др Милан Срдић докторирао је на Уставном праву али је више од две деценије био директор издавачке делатности и генерални у „Савременој администрацији“. Др Срдић био је шест година и професор Уставног права на Вишој економској школи у Новом Саду и Београду као и политичког система на Економском факултету у Нишу.
Б. бпријан = Илић
ДА ЛИ ЈЕ НА ВИДИКУ СРПСКИ КОНСЕНЗУС
Усклавени наступи посић Милошевића и Караџић.
Гордана Суша
Готово неопажено, без икаквих објашњења, из Ћосиће-
вог кабинета пласиран је израз „национални консен-_
зус“. Ако у почетку није било јасно шта се под тим подразумева, данас, судећи према неким потезима и изјавама актера српске политике недоумица нема.
Наиме, када Караџићево одбијање да потпише Венс-Овенов план у Њујорку, прва поздрави Демократска странка, а затим многе друге партије и организације, а он — окуражен подршком — на појачане претње санкцијама и војном арбитражом међународне заједнице узвраћа речима да ће „свих дванаест милиона Срба стати под исту заставу да се боре против света“ онда све постаје јасно. Тим пре што се очекује да и председник Ћосић у Европском парламенту, како је најављено у његовом кабинету, проговори о неопходности радикалних промена југоисточног геополитичког и географског простора и новим реинтеграцијама. То значи да свет мора да прихвати реалност, како то Ћосић често истиче, и да призна да је дао по-
грешну „дијагнозу“ узрока ра-
та у БиХ па следствено томе применио и погрешну „терапију“. Према Ћосићу, а не ви-
ДОКУМЕНТИ
ше само према њему, рат у БиХ је и грађански, и верски, и етнички, и рат за територије. Иако се на женевским сесијама преговора о Босни стварао утисак о Ћосићу као флексибилном, Милошевићу као најутицајнијем, а Караџићу као најтврдоглавијем преговарачу — иако је изгледало да Ћосић и Милошевић треба да убеде Караџића на неке преговарачке компромисе, већ тада је било најава из добро обавештених кругова о њиховом међусобном договору. Створени политички имиџ добром дипломатском игром требало је искористити да би се „купило“ време и обезбедила боља преговарачка позиција. „Национални консензус“, природно подразумева и јасну дефиницију националног интереса у преговорима са светом. Из њиховог усклађеног наступа може се закључити да су у томе битне три тачке:
прва — право народа на самоопредељење, друго — подела БиХ на три етничке целине и треће — стварање државе која би обухватала етничке српске границе. За каснији договор је остављено устројство те државе, да ли као југословенске федерације, као савеза српских држава или балканске конфедерације... Очите су, међутим, и разлике у начину остваривања тих циљева — да ли постепено, преговорима или ратовањем. То даје и основни тон унутрашњем ривалству и борби за престиж. Покушај смене Ћосића у савезном парламенту, као и повратак ДЕПОС-а да би га одбранио, само потврђује да „национални консензус“ у наступу према вани није постигнут унутра. Али, како то извана утиче и на ово изнутра онда се те две ствари тешко могу одвојити и у том смислу „национални консензус“ има значај и тежину поделе одговорности. Другим речима, за евентуалне преговарачке грешке или крах у дијалогу са светом, не може се кривити само Караџић, јер СРЈ и Србија „нису у рату“, већ сви актери тог политичког договора.
МЕМОРАНДУМ 0 ПАРЛАМЕНТАРНОМ ДЕЛОВАЊУ
ДЕМОКРАТСКЕ СТРАНКЕ СРБИЈЕ
За и против повратке
у Скупштину
„Не учествовати у раду Скупштине Србије или, на дужи рок, остати у њој — једно је од најозбиљнијих политичких питања за Демократску странку Србије у овом тренутку. Јавност, поготово наше чланство, очекује одговор, који ће — ма какав био — определити судбину странке у предстојећим месецима политичке драме у
Србији.“
Овако почиње Меморандум о парламентартном — деловању ДСС, упућен општинским одборима странке као материјал за предстојећу седницу Главног одбора, 10. априла. На основу, у Меморандуму садржаних, аргумената „за“ и „против“, чланови ГО, на променутој седници, треба да донесу коначну одлуку — да ли се ДСС враћа у парламент или He?
У Меморандуму се подсећа да је одлука о изласку на децембарске изборе „исфорсирана већином од једног гласа на Савету Депоса“, а ДСС је на све то пристала „под снажним притиском осталих опозиционих странака унутар Депоса“, „у првом реду, Српског покрета обнове“. -
У самој странци, подсећа се такође, преовладало је уверење да би „апстиненција на изборима угрозила развој странке, потиснула је са главне политичке сцене и, поврх свега, озбиљно довела у питање даљи опстанак Депоса.“
Било је — пише у Меморандуму — и озбиљних упозорења да би се, у том случају, ДСС у јавности тешко ослободила „епитета“ разбијачког синдрома и склоности ка дезинтеграцији у време када је удружива-
ње опозиције било њена насуша потреба.
Меморандум ДСС, надаље, предочава неке од најважнијих разлога „за“ и „против“ повратка у Скупштину Србије, у случају незадовољавајуће одлуке Уставног суда.
Разлози против: повратак под овим условима фактички би значио даље пристајање на подређену улогу у парламенту и нови сигнал режиму да може несметано наставити са праксом неуставног понашања: Режим би добио нову снажну инјекцију легитимности у очима домаће и међународне јавности. Стварне могућности да се ефективније утиче на садржај закона и оствари било каква контрола владе практично не постоје. Редукција телевизијских преноса, доношење новог рестриктивног пословника и немогућност оснивања посланичког клуба ДСС значе ново сужавање _ појединачних и групних посланичких права и смањује, ионако скроман маневарски простор за парламентарно деловање.
Затим, учешће у раду оваквог парламента, који делује искључиво на принципу већинског страначког прегласавања отупило би смисао и ош-
трицу ванпарламентарних акција, како у моралном тако и у политичком смислу. Не учествовање у парламенту не значи одустајање од политичке борбе, већ само промену облика политичког деловања.
Разлози за: једно од темељних начела ДСС јесте деловање у парламентарном систему. Без обзира на квалитет Скупштине, одустајање од учешћа у њеном раду лишило би странку могућности промоције политичких идеја на сцени која је, ипак, у фокусу јавности и медија. Вршење посланичких функција изгубило би на значају код грађана, будући да њихов интерес не би био непосредно промовисан у Скупштини.
Отварање посланичких канцеларија широм Србије увелико губи на значају. Њихов рад био би практично сведен на биро за жалбе. Странка се лишава значајних финансијских средстава, иначе насушно потребних за њено даље организационо јачање. Неучествовање у раду републичке и покрајинске скупштине учинило би проблематичним учешће наших представника у локалним органима властима. И на крају не постоји разрађен програм ванпарламентарне делатности која би својим јавним дометима и политичким ефектима била замена за парламентарни рад — каже сеу Меморандуму ДСС упућеном општинским одборима странке. с. 3.