Borba, Mar 31, 1993, page 15

о

БОРБА СРЕДА 31. 3. 1993.

ДРУШТВОЦЕ

КИПАР. СРПСКИ ЕЛДОРАДО ИЛИ ВАТЕРЛО (3)

- Славиша Лекић

Трећи дан боравка на Кипру и вожња таксијем уобичајеном ларнашком маршрутом. Таксиста у ретровизору пажљиво анализира фацу иза његових леђа и вежба енглески! „Чекословакија“2 „Но“ „Романиа“2% „Но“ „Булгариа“2 „Но“! Изгубио је наду и прискачем му у помоћ: „Монтенегро“! „Монтенегро“ — чуди се човек2 Молим Бога да ми опрости Славко Перовић и готово шапућем: „Југославија“! „Ооооо, четникс“ — одушевљава се човек и весело запљешће рукама! ·

„Но четникс, журналист“ сналазим се на „банту“ енглеском језику!

„Четникс, четникс“ — убеђује ме православни пријатељ!

„Монтенегро, _ Југославија, "журналист“ — мало се већ нервирам! „Оооо, четникс, четнике“ не подноси моју стидљивост таксиста и свако мало пушта волан и весело пљешће.

„Добро, четнике“ — мирим се са судбином и слушам како весело брбља у микрофон своје радио станице. Разумем само да помиње моје ново „занимање“ и примећујем да више не идемо уобичајеним путем. Пар минута касније, заустављамо се испред једне од безброј малих и неугледних такси постаја које су разбацане по целом граду и има их више него аутобуских станица. · Унутра, одбор за дочек. Дочекују ме као најрођенијег, само што се не изљубимо. Не разумем грчки, они не капирају српски, али се гађамо енглеским који смо, очито је, мрзели у школи. Стиже и мезе: „кебаб“ и парадајз, ситно исецкан на столу дежурног. „Уз“ (наши би рекли — „мастика“) и „знојаве“ флаше „Кео“ пива! Причи никад краја! „Туркс, фуит“ — весело ме

фиксира доброћудна мешина .

од неких 160 сантиметара и прелази руком преко грла!

„Но, но“ — већ ми је непријатно! „О, јеа, Туркс — фуит' убеђује ме домаћин у више наврата и врат му, на месту званом гркљан, поцрвенео од превлачења кажипрстом.

аЧетничка експозитура“ у Ларнаки

Кад смо „поклали што се могло поклати“ (нема смисла увредити домаћина) и кад сам им неколико пута покушао да појасним мелодију (и чак написао речи) новокомпоноване паљанске химне „У Алије срце вене, нема Босне суверене“, пуштају ме да се вратим у хотел. Прате ме срицањем ново-

научене песме (уз мелодију Теодоракиса) и улазим у такси који ме и довезао до нових пријатеља. Стижем на одредиште и, да не би увредио свог пријатеља, вадим фунту из џепа и галантно му гурам у џеп занимљиво кариране кошуље.

Он се брани и братски ме гледајући диже увис леву руку — пет раширених прстију на свим језицима значи пет! Уобичајена цена на тој релацији је иначе две фунте!

Турци су Турци, четници су четници, љубав је љубав али — бизнис је бизнис. Коначно, оснивање четничке експозитуре у Ларнаки за свега пет фунти и јесте неки успех!

Пар дана касније, са групом младих Југословена седим за шанком галерије „1СС“ коју су, пре пет месеци, отворила два брата из Сарајева. Весело чаврљање са Иваном Караћ, најбољим студентом генерације, прекида улазак мештанина коме је један од гостију, паркирајући ауто, закачио ретровизор. Захтева одштету од свега 100 фунти (220 долара) и у занимљивом контексту помиње југу. Бива избачен!

Млади београдски стручњак за компјутере, његови пријатељи кажу један од врхунских, избегао је из Београда новембра 1991. године. Сачекао је да његов отац испрати војне „позиваре“, изашао из ормана, узео „ђубретарац“ и нешто девиза и обрео се на Кипру. Брао је лимун, прао чаше у више кафића, а онда, као врло радан тип, добио посао као добављач „провијанта“ у једном угледном ресторану. Главни „бос“ га је толико обожавао да је својим везама (и фунтама, ваљда се то подразумева) успео да му чак четири пута продужи визу (по три месеца). Обожавање је нестало оног тренутка кад је компјутерски махер погрешно прорачунао брзину „веспе“ и у једној кривини сломио руку. Сва уштеђевина је отишла на лечење, јер, млади Југословени који су социјално осигурани могу се

избројати на прсте једне руке.

Срећан је — газда му дозвољава да после фајронта (четири

„Муке" Славана Шћеповића

У Лимасолу однедавно врло успешно игра Слађан Шћеповић, бивши фудбалер „Партизана“. Први је стрелац лиге и Кипрани, који имају прилично муке са словом „ћ“, без икаквих проблема скандирају „Шћепо, Шћепо“! Данима после утакмице, кад да гол или буде најбољи играч, Шћеповић има муке да обави било какав посао у граду. Људи га вуку за рукав, грле, увлаче у кафиће, продавнице, бутике. „Шћепа“, не без задовољства, прича да ускоро мора да изнајми већи стан или макар отвори бутик, јер је надобијао толико гардеробе да буквално нема где да је смети. Кад не да гол или буде просечан, “Шћеповић одахне — на њега нико не обраћа пажњу! Својевремено, на Кипру је нашао ухлебље и Бранко Нешовић, доктор познат сваком светском спортском тиму који држи до себе и човек који је спасио многе спортске каријере. О(п)стао је само три месеца јер је реаговао кипарски синдикат лекара који је, у истом цугу, отерао и групу руских лекара који су успешно лечили оштећење вида!

Рај за одмор м бизнис:

сата изјутра) одспава у ресторану. М. Ш. има 32 године и диплому доктора. На пасошкој контроли у Ларнаки је изјавила да је доктор. То је регистровано и она данас може радити (каже — „Срећна околност“) искључиво као медицинска сестра са платом од 180 фунти (просечна плата на Кипру износи нешто више од 600 фунти)! Дејан Драгојевић, човек који је први у Београду отворио приватну фирму (агенција за изнајмљивање аутомобила „Феникс“), а онда се преко Беча запутио на Кипар и тамо постао један од успешнијих бизнисмена, узгред стекао и чврсте домаће „везе“, питао је једном свог пријатеља Џорџа Георгија, менаџера у сектору за „ОБЕ зћоге“ компаније Централне кипарске банке, зашто не дозвољавају запослења стручњацима који долазе из „пријатељске Југославије“:

„Видите, господине Драгојевићу, ми за школовање нашег лекара улажемо између 200 и 500 хиљада долара. То није мала сума и зашто би то бацали у ветар. Могу ваши људи бити врхунски стручњаци, чак и 60љи од наших, али зашто би и један човек рођен на Кипру остао без посла због тога што је неко дошао са стране!“

Трошим само за цигаре

Срећници из Југославије који су се докопали „папира“ и легално су запослени, имају, у просеку, и до двадесет одсто мање плате од домаћина.

На Кипру влада готово потпуна запосленост. У разговору са господином Петром Бошковићем, југословенским амбасадором на Кипру, сазнајем

етаљ са Кипра

убав на бизнис погле;

да је већ годинама константна бројка од 7.000 стално отворених радних места. И без обзира што су та радна места непопуњена, и практично тешко да ће икад и бити (Кипрани, по правилу, поред „редовног“ имају још најмање два посла „у слободном времену“) процедура запошљавања људи са стране је толико компликована да фирме које потражују радну снагу практично и немају користи од јурења папира и обијања прагова што гранских синдиката, што министарства рада.

Упућени у збивања на овом острву, уз молбу да им генералије буду заборављене, тврде да се ради о дугорочној политици „стимулисања својих грађана“! Практично, све је на Кипру „постројено“ тако да домаћин профитира. Поуздано се зна да је двадесет одсто ка-

зе“

GENERAL Ž.DANOVA 28, tel.: (011) 330-427 ČIKA LJUBINA 1?, tel.:(011) 186-762

8 dama aviox“to mt „Polasci svakog _ ропеде ка,

уџег

| aGENCIJGđ SPECIJGLIZOVGNG та крак | OSTRVR_ME

де У

пацитета у угоститељству непопуњено, али и властима и власницима ресторана и кафића одговара да људи који „сезонски“ попуњавају рупе, раде „на црно“! Много је југословенских младића и цура који за целодневни рад у неком од ресторана или кафића, углавном перући посуђе или сецкајући поврће, у најбољем случају „келнеришући“, зарађују и по 8 фунти (око тридесетак марака). На први поглед сума која се може окарактерисати занимљивом, но ако се зна да најпростији „хамбургер“ и конзерва локалног пива у ресторанима за храну с ногу коштају 3 фунте, рачуница је врло јасна!

„Супер ми је! Долазим у 9, ресторан се отвара у 11 сатии радим навече до поноћи! Помоћни сам радник у кухињи и за то добијам осам фунти! Мени је то довољно. Једем овде два пута дневно. Спавам са још три ортака и неким цурама у стану који нас месечно кошта 100 фунти и, практично, дневно трошим само за цигаре. Преко дана не излазим, немам времена да нађем цуру, увече се само стровалим у кревет. Већ имам солидну уштеђевину“ — хвали се дечко од двадесетак година одговарајући на питање — „зашто је задовољан са минорном зарадом која досеже трећину примања домаћих посленика“!

А у даљем разговору, баш од њега, сазнајем да два шефа кухиње, из једног београдског хотела и ресторана који су били на гласу по доброј храни, раде исти посао у Ларнаки за суму од 200 фунти (800 марака)! „Цивилизацијски, религијски, етнички и како год хоћете, ми смо јако блиски са Кипранима. Оно што се њима већ десило дешава се сада нама и то је још једна веза са дивним домаћинима. Они чине све што је у њиховој моћи да нам олакшају ове тешке дане и ја сам им лично на свему томе више него захвалан“ — каже господин амбасадор Петар Бошковић!

А, и кад је званична политика поклања пажњу том обичном човеку — бувици у систему који је баш то и направио од њега. Наставиће «е

BEOGRAD,

181-364, 183-556