Borba, Mar 31, 1993, page 21

БОРБА | ФРЕДА 31. 3. 1993.

Манојло Вукотић

Изгледа сада, можда, некако и чудно и ружно, али ја ону Југославију нисам волео. Чак сам је мрзео. Био сам као неки њен послушни чиновник. Али, увек сам се осећао некако кривим зато што је таква. Данас имам

· утисак као да сам чауш њеног распадања. На хоризон-

ту мојих слика, и давних, најстаријих, то распадање Југославије види се јасно, баш чисто. Ја сам кукао, ето. Ја сам баш као она црногорска нарикача.

Ништа се није променио откако смо се пре две године видели у нашем родном граду, Цетињу. Дадо је баш:исти: са оседелом брадом, наочари му падају на нос, у црној јакни са туфнама од уљаних боја, фармеркама премазаним у атељеу, у патикама... Луцидан, топао, ироничан, циник. Причљив кад пита, затворен и језгровит кад одговара.

У Галерији „Бобур“, Кџе du Кепага 23, близу монструозне грађевинске конструкције „Бобур“, изложио је седам слика. Седам великих платна. Два су чак три пута два метра.

Који је то страшни суд! Шта је ту расечених глава, извађених, буљавих очију, раскомаданих ногу, цокула, вукодлака, режања, раскубања, располућених људиг Како све то лута у црвенилу2

— Слике су одрта Југославија, па сушим њену чапру, само сам је мало осолио. Нема ту политике — каже, готово за себе, док гледамо те фреске нашег зла и нестајања.

Напуњен одувек снагом и маштовитошћу која размиче и разграђује све пред собом и ствара један свет необичног поретка и односа, он је и овде направио параболу: изложба се зове „Кардинал Риц“, а то је неки француски богослужитељ који је у 17. веку заподенуо међу Галима грађански рат. Све слике су са његовим именом. А све слике су —трагедија Југославије.

— Вратио сам Југославију у 17. век. још горе. А то је и њен шарм. Ти грађански ратови харали су светом, а не само нашим простором. Али, те земље су се понашале као искомплексиране бивше лепотице. Та друштва покушавају да варварства, грубости, сакрију преко слика, музике и других дркалица... Нама је сад дошао вакат. И нема више шта да се објашњава: несврстани, напредни, федерални... Све су то празне приче. Брука и пропаст — то су елементи свих. Сви су прошли кроз то. Сви су још посранији од овог нашег погубенија. Сликање — злочин

Покушавамо да се освежимо у бистроу „Ексцелзиор“, преко пута галерије. Французи галаме, ручају брзо скувана јела, испијају вина. Витка црна девојка неуморно распоређује госте. Нема ништа што може да се уочи као мода. Мода су била и остала једино — гола, лепа женска колена. Ми то не видимо. Кроз звоњаву тањира и даље разговарамо о нашим несрећама.

— Рат стално преживљавам. Отворио ми је очи. Нисам ни знао због чега сам био трудан.

Теже ми је сада после тог сазнања. Јер, у мом послу, могао сам да скривам неке елементе — трулеж, распад... Сад не могу. Свучен сам и сам до кости. Огољен. -

Ћутимо уз бело вино.

— Сматрам и себе за ратног злочинца!

Чини ми се да га нисам добро разумео. Скида јакну и остаје у мајици кратких рукава. У мајици, развијеног, набијеног, мишићавог, правог „јогаша“, запамтио сам га када је био студент. Он и Тупа Вукотић, архитекта, рођаци, били су први боеми и пркосници којима смо се као гимназијалци чудили и дивили.

Чупка брадицу и мрмља:

— Сликање овог чуда је злочи-

-начки чин!

Не можемо да скинемо са себе вео неке туге. И јада, море. Не пушта нас ни овде, близу „Бобура“, усред француске светлости. d

— Немам оптимизма. Немам. Нисам га ни имао. Можда нисам знао да га немам. Што је још горе — сада видим да га више никада нећу имати.

Није Дадо тако мрк, једак, против своје отаџбине. Носи је у венама, у сновиђењима, у потезу, у боји.

— Живим ево готово четрдесетак година у Паризу а увек имам непрекидну физиолошку везу са Катунском нахијом. Није ово мој свет!

ДАДО ЂУРИЋ _

Њему је тај свет, та туђина, још црња од оне наше.

— Нема на свету ни мирољубиве ни људске земље. Свуда је криминал, мањс-више, законом заштићен.

Келнер му се обраћа: „Масстро, још једно вино2“

— Сви националистички и нсофашистички покрсти упсзсни су са Запада. Спрдали су се Л'Пену, а он у тој јсбеној француској демократији добија све више гласова. Сада пише него на прошлим изборима. Сипа још једну процену:

— Они су, на Западу, измислили и све више примењују етничка чишћења. Ево, и сада враћају сваког дана црнце у Африку. Натрпају их у авион и вратс дома. Увече то спсктакуларно прикажу на телевизији и свих 50 милиона Француза су задовољни. Да је Југославија имала праве „профссионалце“, „кољаче“, не би се западњаци убаштрали у њу...

То је смак «света

Док се враћамо у Галерију, засипа питањима: Шта тај Милошевић мисли да учиниз Ма, ко је тај Караџић2 Колико је Црногораца погинуло око Дубровника2 Зашто овако једнострано пишу француске новине2 Не верујем да само Срби кољу и убијају, мора да то чине и други2 Знам да је Милошевићев брат у Паризу, али шта ради2 Хоће ли се одвојити Црна Гора2 Ку' ће сама2 Дадс ли Славко (Перовић) нске либерале за министре2 Како могу да извадим пасош, опај ми истекао, а не знам ни имамо ли више амбасаду2 Не знам ни имамо ли више отаџбину2 Недавно је боравио у Немачкој. Радио је сценографију за једну оперу. Огромно платно, величине 20 пута 7 мстара, у 20 слика. Све је извео на сцени, на скелама, без детаља, широко.

— Ту оперу нисам илустровао, него сам, опет, све прсточио у визију југословенског обрачуна. КУЛТУРА ЈУ]

Црвено и црно су две доминантнс, готово једине боје. Али, има он посебну причу са премијере.

— Играо је, у представи, један момак, Хрват из Шибсника. Добар момак. И на крају свима доделе цвеће, а он останс празних руку. Онда му ја дам моје цисће. После кажу: „Он је ту запослен и нема право на цвеће“. А лажу. Ухватио сам да Немце боли уво за Хрвате. Не признају их. А лажу страшно лажу. Сви данас лажу. То ти је смак света!

Са великих слика оружја бљују ватру, липти крв, дави се свст, јауче... Је ли то разваљена листра камене кућег2 Је ли то јама, понор, у који смо упали, па се давимо, раскубамо делове тела2 Све је у јаким, широким потезима, готово нскад плохама. У бојама којс се сударају, па преливају једна прско друге. Једно платно остало је нсдовршено: нске уздигнутс ногес, са цокулама. Неће их, каже, више ни дирати. Присећам ' се једне слике „Цивилни рат у Црној Гори“. Рађена је 1968. Она је много лакше читљива: уз један разорени зид, са седам-осам прозора и вратима, висе раскрвављене главс, тела без главе, са извађсним џигерицама, прсврнутом утробом, птице орлушине, дивљи пепрови... Све је извучено прецизно, свака линија, као да је ласером диригована. Свака нијанса боје, а без-

број их је. Иза свега пљушти боја неба изнад Ловћена...

И сада је ту, тај распад, то распеће свих нас, тај котао у којем се кувају наше зле страсти и отровне ћуди. Ненадмашни мајстор, чудо од сликара, непоновљив, извлачи поново из утробе свог вулкана ту ватру стварања, и њоме покушава да спржи нашу злоћу. Не успева. Предуго је то радио и опомињао. Није, зачудо, сам сагорео. За једну од тих великих слика, тог послеподнева нски колекционар понудио је 380.000 франака!

Прати ме ишчуканим „реноом“ до хотсла „Рапз Мешшу“, Ауспис де Мадпа, на почетку кварта новог, американизираног, устакљеног, хладног Париза. По седиштима коре од дрвета — мора да преноси материјал за скулптуре. Њих се, каже, не одриче. Запоставља цртеж, оно што ради са сигурношћу Пикаса.

Бље«ак побуне

— Одох ја сад у Нормандију! Тамо се макар мало могу одморити. То је у Херовалу, седамдесетак киломстара од града светлости. Тамо живи, још од 1960. У неким старим млиновима. Пре неку годину изгорели су. Држава платила осигурање. И сада су, прича, лепши.

Са прозора буљим у велику, запенушану фонтану, уваљену у мермерну, овалну, ледену шкољку.

Зашто ли ме је Дадо, онако дуго, привио уза се кад смо се срели у полутами испред галерије у којој је те ноћи Бата Михајловић открио свој најновији свет на десетак платана2 Не пуштајући ме, скидајући наочари, и бришући засузене очи, једва чујно прозборио: „јесмо ли то остали без домовине2 И ово овде све је усрано“. „Нисмо. Зашто“2 — једва сам, збуњено, промрљао.

Тај човек, невелика раста, већ мало скупљен (навршиће у октобру 60 година), ерудита, пргавко, особењак, мрзовољац, који мисли да је мрзео Југославију и коме цео свет заудара на распаднуто стадо — тај свет који је просветлео својом кичицом и покорио својом маштом — носи у себи осећајност детета и мудрост великих људи. То што изврће свет, што га види тако разваљеног и сулудог — то је његов отпор, његова побуна, његов протест, његов рат против обезличења и обезчовечења.

Светлост се у Паризу не гаси. Са Дадових слика бљешти побуна. Његова звезда кружи над нама. За неспокој. И за несаницу. Као и она звезда што је пратила Рада Томова низ пусто цетињско поље.