Borba, Dec 20, 1993, page 21
1 ВОЕВА
с
Stari rum — nova slika
'PONEDELJAK 20. DECEMBAR 1993.
КОТТОВАЈЈ,
POZORIŠNE PREMIJERE
72777 „Р222 7 рапиага | ртепијет Па 56671 „тејел 272 тоттеџ БИОП 500777
> U prvom trenutku, suočen sa · scenografskim tlocrtom najnovi- je premijere na sceni Ateljea - 212, Sterijine „Laže ı paralaže“, _ gledalac će pomisliti da gleda
reprizu istog komada na sceni Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. Pogotovu što je potpisuje i isti reditelj: Egon Savin. No, sa prvim akordima muzike, setno romantičarska fraza nagovestiće da se u poznati ram slivaju neke nove boje. Slika se kompletira sa pojavom Alekse; uz izvežbanu šminkersku Mitinu ruku legendarna laža, od cirkuskog iluzioniste iz novosadske postavke izrasta u drugu legendu velemajstorskog iluzionizma i nadlagivanja: barona Minhauzena. Široj pesničkim gastom, a ustvari glumački veoma precizno, Tihomir Stanić dopisuje te nove konture u koji-, ma se stara naravnoučiteljna priča o laži i paralaži uzdiže do romantičnog patosa. Upravo stoga Stanićeve komičarske bravure dobijaju takvu scensku eleganciju da neodoljivo zavode i trezvenijeg gledaoca, a kamoli na provinciju i paorstvo osuđenu lepu zatočenicu bečkih unterhaltovanja i preslađenih šećerlema ljubavnih romana. Jelica Anite Mančić leže na Stani-
ćev rukopis kao rukavica na ruku. Ne samo da je iz iste priče, nego i iz istog ritma, mašte. Može se slobodno reći da odavno nismo imali prilike da vidimo tako skladan i efektan komičarski duet koji se tako slaže od tempa i šlagvorta do komičarskih nadigravanja. Sve to je povuklo starog majstora Milutina Butkovića da s ulogom Mite svom bogatom komičarskom opusu doda neke nove boje. Slično se može reći i za Radeta Markovića i njegovog Marka Vujića, provincijski stamenog u nacionalnom patrijarhalizmu.
I dok se u starom ramu ispisuje završni detalj poznatog finala u novoj makini, dok Aleksa i Mita u raketi uzleću iznad glava zbunjenih provincijalaca, koji su pomislili da mogu da ih kupe svojim novcima, gledalište shvata da im Savin nudi još jednu scenski efektnu varijantu svoje večite priče o iluzionistima svetske klase koji su maestralnim lagarijama pokušali da sakriju svoju nemoć da uteknu od su-
morne svakodnevice i uzvinu se
do nekih slobodnijih i lepših prostora. Uz, ovom prilikom, i ironijski daleko efektnije senčenje njihovog bega u opsednutost seksom ili alkoholom.
Milutin Mišić
Hvatanje iluzije
„Утопттта па ктори , ртетијегт Рргоп%л па Тегатуштти, и фитртој шогт Рт УИПОЈРИТС. 427гијетг Гји0732 Рагптррс тета АЕттатт Р00-
Т2201С
Od kada je pre tridesetak godina (22. septembra 1964.) premijerno prikazan na Brodveju mjuzikl „Violinista na krovu“, sa elementima muzike ruskih i poljskih Jevreja, videlo ga je i njime se oduševilo milionsko gledalište širom sveta. Sedamdesetih godina u američkoj produkciji snimljen je u okolini Zagreba istoimeni film, a 1972. bila je u Pozorištu na Terazijama i beogradska premijera sa nezaboravnim Mićom Tatićem, kome je ovo bila, verovatno, životna uloga, u kojoj je nastupao čitavih deset godina sa gotovo dve stotine predstava. Pre godinu dana (17. oktobra 1992.) Srpsko narodno pozorište u Novom Sadu, sa Zafirom Hadžimanovim dalo je svog „Violinistu“, a 16. decembra mlekara Tejvjea u Pozorištu na Terazijama (koje privremeno deluje u Domu kulture „Vuk Karadžić“) premijerno je tumačio Desimir Stanojević.
Ovaj topli komad koji zrači humanošću i ljubavlju suštinski odstupa od uobičajenih mjuzikla sa blještavim dekorom i kostimima. Po tekstu Džozefa Stejna i muzici Džerija Boka stvoreno
je delo sa kojim svi saosećaju, ne ·
samo radi potresenosti nad sudbinom izabranog i večno proganjanog jevrejskog naroda, nego radi duše koju su mu udahnuli njegovi autori. U sadašnjem trenutku naše istorije, ova tematika dobrog čoveka i stradalnika — posebno nam je bliska. Jer, kako Tejvje kaže na samom početku komada („Može se reći da Je svako od nas, u našem malom selu Anatevka, violinista na krovu koji pokušava da odsvira prijatnu, jednostavnu melodiju, a da pritom ne slomi vrat“), svi mi pokušavamo slično, lomljene ali ne i slomljene duše, na krovovima gde su nas saterali. „Violinista na krovu“ je prva premijera Pozorišta na Terazija-
ma u Ovoj sezoni, ujedno dirigent Ljubiša Lazarević (koji je i prepevao stihove) proslavlja ovom predstavom tridesetogo-
dišnjicu rada u ovoj kući, pokazujući ogromnu ljubav, entuzijazam i znanje u oblasti mjuzikla i operete na čemu se svojevremeno usavršavao na samom iZzVOru, u Austriji. Njegovo poletno vođenje hora i orkestra, zrači optimizmom, a znalački ume da se diskretno dinamički povuče pred glasovno nedominirajućim glavnim junakom. Jer ma ·kako da plene njegov glumački šarm i osećajnost, njegove glasovne mogućnosti su preskromne. No to je karakteristika i svih ostalih protagonista: spontanost i reljefnost glume, igrački polet (odlična koreografija Vladimira Logunova i muški baletski hor), solidni hor i orkestar, ali pevačka skromnost, uz doživljenost dramskog teksta (Ljiljana Stje-
panović, Zlata Numanagić, Dra-
gan Vujić, Igor Pervić, Srba Milin). Režija Aleksandra Đorđevića uz pomoć scenografije Jasne Dragović i kostimografije Vesne Radović ostvarili su atmosferu topline, ljubavi i prisnosti — u prvom delu i proteranosti i otuđenosti — u drugom, služeći se istim dekorom, ali različitim unutrašnjim doživljajem. A sve i jeste zapravo u čoveku.
Gordana Krajačić
. zadatim količinama
ART KUVAR — PRILOZI ZA NOVI UMETNIČKI KUVAR
Uredbom republičke Vlade propisane su mesečne količine Oosnovnih artikala po glavi stanovnika: 6,25 kg brašna, 500 grama šećera, 250 grama soli, 750 grama ulja i 500 grama deterdženta ili komad (?) sapuna za pranje.
Umetnost je s tim propisanim (i nesigurnim !) a u praksi zapravo imaginarnim minimalcem — preživeti. Na ovim terenima dakle — neiscrpna inspiracija pa članovima Led-art grupe (sećate li se prošlogodišnje dileme: stvarati ili ne? Zamrznuti (se)? odnosno njihovom „inicijativnom odboru“ (Dragoslav Krnajski, Nikola Džafo, Gabrijela Pajević) nije bilo teško da izvedu novi umetnički poduhvat. Pozivajući sabraću i ostale u garažu neposredno uz Jazzbinu da se sa živežnih namernica umetnički izraze oni
su u petak veče narušili (umetnički) predizbornu ćutnju. Komšiluk se od pre podne kad je i počelo pripremanje izložbenih eksponata oblizivao. Tako je (prepričavaće se) započelo stvaranje „Umetničkog kuvara“. Nije bilo onako raspevano i raznovrsno kao pre 15 godina kada je u „Cvijeti Zuzorić nešto slično inicirao (vodio, radio i nadgledao) naš poznati vajar Ante Marinović — jasno, iz „nešto“ drugačijih pobuda. Postavku od testa (bolje ili lošije pečenog, pa i sirovog...) umesila je grupa mlađih ovdašnjih umetnika a najbrojniji su bili vajari. To je onaj poletni i agilni skup u kome su Zdravko Joksimović, Dobrivoje Krgović, Srđan Apostolović... i gde su Krnajski i (Mrđan) Bajić već „veterani“. Među dvadesetak art—kulinara bili su još neizbežni Talent (čiji
Garazni bluz i oblizivanje
sjajni kardiogram istovremeno može da se pogleda u Galeriji Doma omladine) pa Mileta Prodanović sa papirantom fregatom koja (od)vozz brašno...
Zamišljeno je, dakle, bilo da pozvani autori propisano „sledovanje“ shvate kao materijal za svoj rad, a potom bi se realizovani recepti — u umetničkoj formi, sabrali u knjigu koja bi ostala otvorena i za nove priloge ovog sirotinjskog „Umetničkog kuvara“.
Javna demonstracija recepata s degustacijom nije privukla onoliku publiku kao koncepti Dane Drašković, ali sva umetnička dela koja su bila jestiva (kao hlepčići „dan prvi“ pa sve do „dana tridesetog“) planuli su tokom prvog sata ove ekskluzivne i, kako umetnosti dolikuje elitne izložbe. S. Popovic
POVODOM GOSTOVANJA DAH-TEATRA U DANSKOJ
Natasa i zaverenici
Predstojeće gostovanje Dah-te-
atra u Holstebrau (Danska), u
okviru projekta „Nataša“ grupe, povod je da se ukaže na značaj njihovog pristupa pozorištu koji u svetu nailazi na razumevanje i uvažavanje.
Već dve godine ovo pozorište okuplja „zaverenike“ savremenog evropskog teatra slobodne forme i modernog pozorišnog izraza kraja ovog veka. Preovlađujući odnos pozorišnih stvaralaca uglavnom se sastoji u nekoj vrsti podilaženja publici, pri čemu i oni sami (reditelji i glumci), pravdajući se željom da zabave publiku, beže u zaborav i improvizaciju. Umesto da pozorište shvate kao mesto u kome će se ljudi prepustiti zaboravu, Dah koncept ima sasvim autentičnu vizuru.
„Umetnici u Beogradu izgubili su veru u svoju umetnost. Zaboravili su da umetnost ima svoje dejstvo“, kažu Jadranka Anđelić i Dijana Milošević, reditelji ovog pozorišta. Po njihovom viđenju, stvaraoci na taj način sami snižavaju i sopstvene i kriterijume publike. Odgovornost umetnika je tim veća, bu-
dući da oni sami zapostavljaju brigu o svojoj sudbini. Jer, povremeno pojavljivanje velikih imena i ljudi čijom smrću nastupa totalna smrt i nestanak bez traga, pravilo je ovih prostora. Naša kultura je prosto prepuna crnih rupa. — Stani prekidi, nestajanja i pojavljivanja, kidali su onaj neophodni duhovni lanac koji jedan prostor treba da ima, kako stvaraoci ne b morali, svaki za sebe, iznova i po ko zna koji put, da osvajaju osvojeno. A sve to podrazumeva u najmanju ruku, pošten odnos prema sopstvenom radu. „Tek kada Ljubomir Micić bude postao "aktivan moći ćemo da govorimo o tradiciji ı o savremenoj umetnosti“, kažu ova dva reditelja.
Uzimajući Zenitizam kao temu SVOE помор ргојекта, ји okupljeni oko Dah-teatra, žele da jedan autentičan pokret ovog prostora, koji je po svemu evropski, izvuku iz prašine i predstave ga svetu kao deo naše kulturne tradicije i to njegovim stvarnim vrednostima i osobenostima, a ne kukumavčenjem o nerazumevanju i nametanju.
Da bi se postigla scenska materijalizacija ovakvog stava pre-
ma umetnosti i životu, Dah-teatar, naravno ima moderan scenski izraz. On pripada pozorištu slobodne forme čija je glavna odlika nepostojanje tekstualnog postupka i spajanje pokreta, plesa i govora u jednu organsku celinu realizovanu kroz totalan izraz glumca i to „izraz koji je pre svega ličan“. Pri tom se izbegava idejno uokvirenje - sadržaja. „Ono što spašava da se ne ode u novu zadatu formu jeste slediti sebe i svoj put“. Zbog toga Dah-teatar bira rediteljski postupak koji se sastoji u odustajanju od gotovih idejnih rešenja koja glumac treba samo da sprovede, čime se postiže da glumac i reditelj spasavaju sebe i svoju veštinu. Jer, u pozorištu je čovek i bukvalno medij između umetnosti i publike. Ako njega nema, ne može da prođe poruka, s tim što se onda od gledaoca očekuje da polemiše i da kod njega predstava izazove zapitanost. Pomenimo, na kraju, da članove Dah-teatra čine Maja Mitić, Nenad Čolić, Tatjana Pavlović, Valentina Milivojević i Sanja Krsmanović-Tošić. Zeljko Jovanović