Borba, Jan 28, 1994, page 19
BORBA PETAK 28. JANUAR 1994.
KULTURA L-
Pevanje nakon RMušvica
Мата петозтаје рто т одисип копт, от Којеу гаровтје Кити“ га 7 става, Вег 100 попа, #0196, т022 12 56 1152 7 СП8, 52017 7 рера, сир 7 57102 рорете, ра 1 пеџије СТИСИГ СИТ, 21
522 10 рге та па зитодте кштте т сптититсује
~
Nebojsa Popov
O kulturi možemo razgovarati kao o akademskoj temi ali i kao o životno važnom problemu. U oba slučaja mogući st različiti pristupi. Uvažavajući razlike u polazištima, pokušaću da izložim svoje gledište o temeljnoj ugroženosti kulture, uslovljenosti ove pojave i njenom mogućem rešenju.
Materijalno siromaštvo i duhovna beda u nas sve više ugrožavaju formiranje i zadovoljavanje potrebe ljudi za kulturom; one ni pre sadašnje krize nisu bile na zavidnoj visini. Doduše, i danas su u pogonu svi oblici duhovnog stvaralaštva, rade i kulturne ustanove, čak su učestale razne svečanosti i podele priznanja i odlikovanja. Sve se to dešava pokraj rata i usred duboke krize. S te tačke posmatrano, dovodi se u pitanje moralni smisao i najoskudnijeg postojanja kulture.
— Problem je daleko ozbiljniji. Zverstva na ratištima ruše sam temelj kulture i civilizacije, ljudskosti i uljudnosti. Nije, dakle, reč samo o razaranju naselja, ubijanju i raznim oblicima nasilja koje karakterišu svaki rat, nego i o divljačkom iživljavanju nad žrtvama. O tome nas mediji svakodnevno obaveštavaju, optužujući za to „one druge“. Kada se sve te „informacije“ saberu, izvesno je da zverstva čine pripadnici svih zaraćenih strana, svih vera i nacija. Tu se ne poštuju ni one norme koje važe za rat. U stvari, zatiru se sve norme, ubilački nagoni izmiču svakoj kontroli. Time se ukida ljudski smisao kulture, njena uloga da obuzdava razorne instinkte, da ih sublimira i omogući katarzu nad traumama koje nastaju u vrtlozima straha, mržnje i nasilja.
Takvih zverstava je bilo i ranije. Poznata je misao o upitnosti „pevanja nakon Aušvica“ (Adorno). No, ta zverstva su zaustavljena, a ova u nas Još nisu; tamo je i kultura obnavljana kroz razumevanje uzroka, razmera i posledica tih zločina, dok je tako nešto za nas još dosta daleko.
Kako se. moglo desiti da se ova zverstva u nas pojave i uzmu tolikog maha a da ih još niko nije zaustavio i obuzdao? Put ka valjanom odgovoru na ovo pitanje vodi ne samo preko.uvida u čovekovu prirodu — zlo i dobro u njoj — nego i kroz ispitivanje sličnih pojava u novijoj istoriji. Zver-
Opasnosti „prirodnog stanja“
Rat na jugoslovenskom prostoru bremenit je, dakle, katastrofom širih razmera. Reč je o trajnijim procesima, naročito dramatičnim u ovom delu Evrope gde, kako kaže Emil Sioran, narodi „idu iz poraza u poraz“, između kojih se nekako živi, ali je to u osnovi „civilizacija koja se kreće
od neuspeha do neuspeha“, kao da je „poraz nji-
hova sudbina“.
Mirenje sa takvom sudbinom, spremnost ne samo na uništavanje „drugog“ nego i na samouništavanje vlastitog naroda „istine i pravde radi“, nudi legitimaciju sve većim brutalnostima na ratištima i oko njih. Sve to upozorava na opasnost od još većeg šoka prošlosti, od srljanja u varvarStvO. · <
Oslanjajući se na saznanja još jednog velikana iz istog dela Evrope, Sigmunda Frojda, mogli bismo Čak pretpostaviti da je na delu proces varvarizacije od koje nije imun čitav ljudski rod, a ne samo osvedočeni rušioci kulture. Naime, kultura je i nastala kao brana razmahu onog dela čovekove prirode koji ga čini tako bestijalnim da, za razliku od drugih vrsta živih bića, satire upravo vlastitu vrstu. „Baš zbog tih opasnosti (prirodnog stanja)“, piše Frojd, „kojima nas priroda ugrožava mi smo se sjedinili i stvorili kulturu koja, između ostalog, treba da omogući i naš zajednički život. A to je čak glavni zadatak kulture, pravi razlog njenog postojanja da nas brani od prirode“. Jedan od plodova razvoja kulture jeste i iluzija u „primat inteligencije nad nagonskim životom“, ali ni tu nema fatalizma, jer — kako kaže ovaj razboriti skeptik — i pored snage nagona, u intelektu „ipak ima nešto posebno: glas intelekta je:tih, ali on ne prestaje sve dok ga se jednom ne sasluša“. Novi početak uljudnog života započinje, dakle, s obnovom kulture. Iz specijalnog. dodatka u nedeljniku „Vreme“, „Srpski populizam“, 24. V 1993)
Bez reći: Dusan ludvig
stva u ranijim ratovima, u tamnicama i logorima, dugo su bili tabu-tema. Pokušaji da se one otvore kritičkom proučavanju nailazili su na otpor vladajuće ideologije i brutalnu reakciju vlasti. Uprkos tome, iskustva tih zverstava tinjala su i povremeno razgorevala u usmenoj književnosti („pričala mi baba Smiljana“). Nezarasle rane otvorene su s novom krizom, kada razni oblici isto-
rijskog revanšizma uzimaju maha. U tome važnu”
ulogu ima znatan deo nacionalne inteligencije. Nova vladajuća ideologija legalizuje revanšizam i razne oblike nasilja koji razaraju kulturu.
Zločini su samo najdrastičniji slučaj raz-ljuđivanja. Postoji, pak, čitava serija nasilja — prilikom oslobađanja gradova, kolektivizacije sela, obračuna s kominformom, đilasovcima, rankovićevcima, novolevičarima, liberalima, separatistima, nacionalistima... — koje ostavljaju dubok trag ne samo kod žrtava i progonitelja (i dželata), nego i kod zluradih i ravnodušnih posmatrača koji su, time, gubili potrebu za ljudskošću i uljudnošću a pogotovo Za suprotstavljanje zločinima i drugim vidovima nasilja.
Obnova kulture mogućna je tek kada zaustavimo zverstva.na ratištima i oko njih. I kada se sudski rasvetle pojedinačne odgovornosti. Time započinje uspostavljanje pravne države i demokratije, a i izlaz iz bede i siromaštva. Nužno je i razjašnjenje ideološke i strukturne uslovljenosti raspirivanja straha, mržnje i nasilja, i to u svim nacijama u čije su ime zločini počinjeni, i sada i ranije. Time se postavlja novi kamen-temeljac kulture, i univerzalne i nacionalne.
Okončanje rata je neophodan ali ne i dovoljan uslov za obnovu ljudskosti i uljudnosti, za povratak u normalan svet. Valja se, dakle, izboriti za pravo na život u elementarnom i svakom drupom smislu. To je veliki izazov ne samo nama koji smo u vrtlogu zbivanja već i za čitav svet.
Od umnih i odvažnih ljudi, a ne samo od institucija i organizacija, zavisi da li će, kada i kako ljudskost i uljudnost biti obnovljene. Inače, zna se kako se to radi. Pomenimo samo primer Nemačke i kako je u njoj savladan nacizam. Dabome, jednom postignuta životna ravnoteža nije večna. Ali, nama nedostaje prvi i odlučan korak, od kojeg započinje kultura i civilizacija. Bez tog koraka, bezdan varvarizacije je sve dublji. Oko njega, doduše, može da se piše i čita, svira i peva, čak i slave pobede, pa i neguje cinični estetizam, ali sve to pre liči na surogate kulture i civilizacije, mada je i tako nešto više nego ništa. (Кгај)
POVODOM SMRTI RAZIJE SARAJLIĆ
Mistonar kulture
„.. Prekjuče je umrla Raza Загајić“ — u jednom, nedatiranom, pismu iz Sarajeva stoji rečenica, bez bilo kakve najave koja bi joj pre-
thodila i bez ikakvog objašnjenja”
koje bi joj slijedilo.
Razija Sarajlić, književni prevodilac sa italijanskog jezika, ostavila je za sobom pozamašan prevodilački opus, ostvaren u preko trideset i pet godina intenzivnog rada. Prve prevode počela je objavljivati sredinom pedesetih godina. Taj opus obuhvata različite književne žanrove: preko deset knjiga dječije ı omladinske literature, s mnogobrojnim ponovljenim izdanjina (među njima Pinokio i Lučinjolo), pet romana (D. Verga, Grešnica — Eva; V. Pratolini, Hronike o siromašnim ljubavnicima, K. Kasola, Zizela, V. Bartolini, Ipolitina ljepota; E. Morante, Istorija), knjigu poezije L. Morandinija, Neriješena molba, zatim tridesetak radio — i TV drama (pored ostalog i Moravijin Bog Kurt), pa dva pozorišna komada (Priandelova Podjela uloga, igrana u sarajevskom „Kamernom teatru 55“ i D. Foa Krivnja je uvijek na đavolu, izvođena u Narodnom pozorištu Sarajeva). Među bezbrojnim prevodima proze, poezije i književne kritike, kontinuirano objavljivanim u svim značajnim časopisima (naročito u „Ojdeku“, „Izrazu“, „Licima“, „Pregledu“) ne mogu
se zaobići Razije Sarajlić prozni prevodi Moravije, Bucatija, Bevilakve, poetske promocije A. Gata, predstavljanja i prevodi italijanskih autora iz. Istre ı Rijeke, prevodi kritičkih napisa Đ. Ungaretija, L. Martinija, G. Skotija (napr. njegov Kratak pregled kroz bosanskohercegovačku prozu, objavljen u „Pregledu“). Razija Sarajlić bila je dugogodišnji urednik Radio Sarajeva, a čitaocima „Odjeka“ je, preko stalne rubrike, niz godina predstavljala značajne tekstove iz oblasti kulture.
Jedno vrijeme je bila i predsjednik Saveza prevodilaca Jugoslavije.
Njeno djelo, unutar kulturnog prostora Bosne i Hercegovine u posljednjih pedeset godina, svakako ostaje najkrupniji pojedinačni doprinos predstavljanju književnosti na italijanskom jeziku i kulture vezane za taj Jezik. Razija Sarajlić bila je jedan od onih izuzetnih pregalaca koji svojim radom spajaju dvije različite kulture.
„...Sahraniću je večeras u pet, jedan komšija je obećao da će poći sa mnom na groblje — bivši fudbalski stadion...” — stoji u jednom drugom, takođe nedatiranom, pismu iz Sarajeva, pisanom rukom drugog pošiljaoca, istog. onog sarajevskog novembarskog dana kad se ugasila Razija Sarajlić.
Smuaragda Mujagić — Đukic
IZLOŽBA NENADA RACKOVIĆA U GALERIJI KCB
Nesigurna strategija
Uspešni tvorac sopstvenog pseudo mita, Nenad Racković, ponovo je uspeo da svojom najnovijom samostalnom izložbom, u jednoj od najpristupačnijih galerija u Beogradu, podigne medijsku buku. Prećutni ili otvoreni spor uglavnom se vodi između onih koji misle isto kao on i onih koji „brane“ umetnost. Neki treći, verovatno zbog neopredeljenosti i nemogućnosti donošenja konačnog suda, sav značaj Rackovićeve izložbe vide u tome što je njegova „podrumska“ umetnost ugledala svetlost dana u jednoj etabliranoj galeriji.
Menad Racković: /lsamblaz
Instalacije sačinjene uglavnom od asamblaža postavili su Slobodan Era Milivojević i Predrag Nešković i njihov gest svakako doprinosi vizuelno primamljivom utisku. Sami asamblaži sastoje se od generacijske ulične, underground tiplogije simbola, ako to uopšte jesu simboli, ali njihove kombinacije, budući da nisu dosledne, zamagljuju poruku i dovode posmatrača u poziciju da posumnja da li je uopšte ima. Sigurno je da Racković ima jaku lično afirmativnu strategiju, pri čemu su njegov talenat i hrabrost za to nesporni, ali je ona umetnička nesigur-
na. Jačina potezanja za super zvezdama naših života, negativnih ı pozitivnih, ne može da se
_ meri sa jačinom Rackovićevih
javnih skandala. Napabiračeni podaci iz istorije i teorije umetnosti našli su svoje otelotvorenje u gramofonskim pločama na koJima je intervenisano ili su lomljene (nažalost one nisu noOvOkomponovana folk izdanja), u isečcima i ilustracijama sa Tedom Barom, Merlin Monro, Elvisom Prislijem, Titom, Jozefom Bojsom, Čičolinom (šta bi rekao Džef Kuns), u pornografiji. Sve to u kombinaciji sa opasnim bodljikavim formama i predme-
шта — satarama, testerama (heavy metal ikonografija?), eks serima, bodljikavom žicom, skalpelima.
Rackovićev prodor u штпеnički establišment niotkuda do sada je uspešan — što je oduvek bila lekcija koju je on tom establišmentu želeo da održi. Posumnjao je u nastavak umetnosti i ovom izložbom, „avangardnog“ koncepta, želeo da objavi njen kraj. Međutim, izgleda da je umetnost pobedila, jer ceo njegov medijski život liči na performans na koji publika treba da одгеавије. Jadranka Тоне
х.