Građa za srpsku istoriju našeg vremena i životi najznatnijih poglavica ovoga vremena, page 1219

писмо Ј. ст. поповићу 0 СРПСКОЈ ПРОСОДИЈИ 439

бих опет, особито за пјесме које друштва. имају а које се не пјевају само него сеи казују, оној што сам казао прије 29. 23 тодина у 1. књ. народнијех пјесама у Липисци 1824, с додатком онога што сам казао 1838 у предговору 5 Луке Милованова Опиту Наставлења к српској сличноречности. Мени се чини да г. Суботић говорећи о дужини и краткости слотова у нашему језику није нигдје показао н. п. у ријечи кремен који је слог дуг који ли је кратак, и наћи ћете у поменутоме сад предговору шта сам ја о томе казао, и сад ћу још рећи ово: истина да је онај слог, који се назначује са

дужи од онога који се назначује са - (или са“), али будући да је овај оштрији од онога, за то бих рекао да се оваке ријечи прије могу узети за трохеје него за јамбе, као и ријечи н. п. „туђинка, шуштај ме, поиграј, донекле“ за лактиле. Тако исто Г. Суботић говори за ријечи сложене с предлозима, а не спомиње за предлоге саме, који кад стоје пред многим ријечима узимају овај оштри глас на себе, нп. крај мора, низ поље, на воду, под вече, на војску, Из Цариграда, преко куће, око мора, и т. Д. Тако се може у говору чути н. п. и: да иде (мјесто да ћде), и трећу (м. и трећу) и т. д. Да је ово Г. Суботић споменуо и одредио, онда би он на много мјеста могао оставити моје дактиле на миру.

Тако пето ја мислим да Г. Суботић нема право што припјеве мијеша са стиховима и припјева ради одређује различне размјере у стиховима. Припјеви, додавали се на крају или у сриједи, не иду у стихове, него се само у пјевању додају, а могу се и изоставити, као што сам ја казао да се „тедена“ и „редена“ гдјешто додаје а гдјешто не додаје, и као што он сам каже да сам ја у пјесми „пораниле дјевојке“ изоставио још и: „ој Јело.“

Тако исто Г. Суботић нема право што каже да посљедњи слог у род. множ. нема никаквога особитог гласа, јер овај слог има код свију ријечи глас који се назначује са , н.п. од ријечи врана род. је множ. врана; а кад не би на крају било никаквога гласа онда би било врана, као што је род. јед. од вран (гавран).

Ово ја Вама напоменух само врло мало и прекратко, а Ви ако се овога посла примите, моћи ћете о њему (т. ј- 0 овоме! послу Г. Суботића) написати онолико колико је Она