Dan, Sep 12, 1935, page 10

Тајна седам кључева

Дик Томпсон

XIII Неколико минута доцније Дпк Кларксон се повуче и упути се ка Бедфорд Скверу. Он се двапут окрену: на другом тротоару један човек га је пратио па двадесетак метара. Управо иза њега налазио се један други индивидуум. На раскрсници код Бедфорд Сквера, детектив је био предмет нарочитих позива са стране једног шофера таксиа који је стационирао, али он прође не одговоривши му, јер није желео да се унушта у авантуру те ноћи. Напада оне двојице пратиоца није се плашио, али није желео да ступи у цсједнаку борбу у сумњивом таксиу. Тога часа примети празан такси роји је полако ишао: он га зовну |и даде му адресу хотел Терминуса. Кроз мало прозорче од позади, он цримети да га други такси прати. рлаћајући свој такси пред хотелом, рн примети да се други такси такође рауставио на углу улцце. Две силуете изађоше из њега. Детектив брзо прође кроз једна ^ала врата која су водила директно ца кеј станице. У том часу баш један воз је полазио. Дик потрча скочи на папучу вагона ,отвори врата и попе се у воз. Затим се са страхом упита да ли није случајно скочио у брзи шкотски воз, чија прва станица долази тек сутра ујутру у Креве. Срећом, случај га је нанео на путнички воз; сишао је у Вилсдену ,пошто је платио своју карту. Узео је други воз и стигао у Ембанкмент сат доцннје. На двеста метара од станице диже се велика зграда, којој претхоходи величЗнствен свод: то је био циљ Диковог пута. Дежурни полицајац познаде га и поздрави. — Инспектор Снид је горе, ако желите да га видите, г. Кларксоне. — .Врло добро, одговори детектив пењући се хитро уз степенице. Снид, тупа изгледа, био је увуЧен у своју фотељу. Главни инспек'тор оцртао га је неколико дана раније дефинитивним речима: менталитет једне ученице у телу једног осамдесетогодишњег старца приковаваног за кревет. Седео је пред добром ватрицом, са угашеном цигаром у зубима и њихао главом. Његово присуство у ово доба у Скотланд Јарду није имало другог разлога, сем тог да га је мрзело да се дигне у седам и оде кући. Та немоћ се обнављала пет пута недељно. Он отвори очи и погледа посетиоца нељубазно. — Сам врло заузет, прошапута он .Не могу вам посветити више од једне минуте. Дик седе немарно на ћошак стола. . — Покушајте да се пробудите и слушајте ово. Још код првих речи Снид је отворио очи. За време десет минута колико је трајало Диково причање није било буднијег човека од ове огромне и трбушате особе. — Ви сте све то прочитали у полициском роману од пола франка, добаци он док се Дик одмарао. То

НОВИ РОМАН ДАН А

је ипак боље од оног што је ппсао чувени Конан Дојл. Дик настави своју причу и Снид најзад зазвони на једно дугме. За неколико секунди’један наредник се појави. — Наредниче, рече Снпд, треба ми два човека да пазе на кућу бр. 107 у Корам Стриту. Ваш најбољи полицатц пратиће г. ( Кларксона од сутра ујутру: спаваће сваке ноћи у његовом стану.. .Јесте ли разумели. Наредник је бележио наредбе у једаи нотес. — Сутра телефонирајте шефу у Сусексу... Извршити поетрес у Галовс Котажу, Галовс Хил у пола дванаест ноћу... Нека понесе лисице; ја ћу довести људе. То је све. Наредник се повуче, а Снид се диже мрмљајући. —• Отпратићу вас до куће, изјави он. — Никада! одговори Кларксон нерасположен. Ако ме виде у вашем друштву ,онда боље да им покажем легитимаиију и знак. Воатићу се сам, не брините се за мене. — Чекајте, пре него што одете. Тип који вас је напао у Галовс Котажу био је го, кажете? — Бога ми, готово. — Турати, прошапута Спид... питам се да ли наставља своје ујлурме. Три месеца сам га казнио због тога. — Какве ујдурме? Снид упали цигару и повуче неколико димова, пре него гцто одговори: — Хирургија... естетска! — Заиста? упита Дик иронично. —- Да, или тако нешто. Снид погледа с презиром врх своје цигаре. — Имаћу у виду идиота који ми је продао овај пикавац: он би добро урадио да се не шали са шефовима престоничке полиције... Да, то је Туратијева фикс идеја: он тврди да кад би узео дете од две године и одгајио га као животињу, он би добио супер-креатуру, која би могла да живи без речи и без одела и да би то било биће које би симболизовало цвет људске перфекције. Он далзе тврди да би људи требали да буду три метра високи и да би сав животни флуид из мозга треба да служи за стварање мускула и костију... Ја вас обавештавам да ћу уврстити међу животиње сваку особу, обучену или не, ако није способна да изговори реч Тата!... Дик напусти Скотланд Јард на капију Витехола и оде таксијем у свој стан. Отвори спољна врата, брзо се попе уз степенице и уђе у свој стан. Брижљиво стави ланац на врата, упали све сијалице и претресе сваку собу воло савесно. Ништа није било у нереду. Пре него што је изашао он је повукао мрачне засторе на прозору собе где је мислио да буде. Исто тако је на кухињски прозор ставио картон да се не би могла приметити споља ни најмања светлост. (Наставиће се)

ЛИСТАК ДАНА

Огрлица

Ноћ је била толико тиха и блага да. се тиктакање часовника са шетатицом резлегало претерано гласно. Таl часовник стално је.пратио часо^е одмора госпође од Ерланвала. часове који су толико важни за оне који нпшта не раде. Већ од неколико година госпођа од Ерланвала не ради ништа. Од онога дана откако ;е напустила место продавачице машни у једној великој трговини, да би се удала за једног веома богатог старог човека. Господин од Епланвала старео је и даље а госпођа од Ерланвала улазила је сада у зрелије године. При свем том, она је била испуњена веселом равнодушношћу, која се граничила с леношћу. Дани су јој протицали у безбрижности, у вршењу монденских дужности, а нзћи је проводипа у дубоком сну без снова. Захваљујући том дубоком сну, могао је Фернан Гуден, звани „Нанан“, да сасвим хладно обије фијоке писаћега стола. Нанан је, како и сви људи његове струке, у књижиицу продро с калаузом, рачунаЈући да се на исти начии и удаљи. ати с добро постављепим џеповима. Најтоплије је желео да пикога не узнемири. За повећање свога буџета, много је пола^ао на чувени накит госпође од Ерланвана. Старост господпна од Ерланвана ишла му је на руку да се осећа изван сваке опасности. И одиста, домаћица, која је у своме прострапом кревету спавала чврсто и мирно као аиђео олакшавала је Нанапу посао. Али ,зашто ли се тај анђео анђео коме је било преко четрдесет година — морао одједном да пробуди? Нанан се то пита још и дан данас. Било како му драго, њега одједном обасја светлост озго, с плафопа. Он се окрену и пред собом угледа једну лепу жену, која је збуљено чипкама заклањала своје наге груди. — Не бој се, нећу ти ништа учинпти, — рече јој одмах Нанан, дај ми само свој накит, па ћу се удаљити одмах, дајем ти часну реч. Пошто госпођа од Ерланвана не одговори ништа, Нанан приђе кревету. — Није у писаћем столу. Где је? Прибери се. Немој толико да дршћеш. Не изгледаше зао, а нт'е био ни ружан. Беше плав, имао је преживело лице сиве, бадемасте очи, уста чији је осмех морао бити заносан. Али брада је изражавала несаломљиву вољу, а поглед оних сивих очију лишавао је човека и саме помисли на какав отпор. — Мислиш лп ти да сам овамо дошао раци проводње? Казуј где ти Је накит? Очни капци госпође од Ерлаивала мало се покренуше, она се прибра, сасвим лагано, као дављ’еник који искочи иа површину. Почпњала је да разумева. Оп то запази. — Где ти је огрлица? Једним покретом ,пуним скањивања, показа му она на један мали италијански орманчић .пзмећу двају прозора с тешким атласним завссама. Да ли није снабдевен каквом патентовапом бравом? Она одмахиу главом. Крв јој јур'ну у њу и њеноме лицу даде лепоту познога лета, која беше примамљи-

Жермена Бомон

вија од дражи бујног пролећа. Нанан, неосетљив према свима чарима, држао је у једној руци револвер уперен у жену, а другом је претурао фијоку. — Није тешка, — рече он и руком премери огрлицу. — Није тешка. — Потом, љубазним гласом додаде: — Не мари иишта, ништа, старац ће теби купити другу, можда још и лепшу. Свахом је потребно да живи! Тада госпођа од Ерланвала доби снаге да проговори. Она га упита:' — Колико... колико је вама година? Он је погледа зачуђено. — Ако ме питаш стога да би то казала полицији, мени је свеједно. Неће ме она ухватити. До сада она то није могла да постигне никако. Лукав сам ја и сувише. Мени је двадесет и пет година. — Ах, — уздахну она, — двадесет и пет година. Не би се могло рећи да му је толико, судећи према његовој светлој кожи на лицу, према његовим блиставим зубима и пуном врату, који се видео испод оковратника његове кошуље. Дође јој, ни сама не зиађаше зашто, да се заплаче. Не због страха, кога већ беше нестало, нити због украдене јој огрлице, него једино због тога што је он био млад. Одједном јој је синуло у главу да већ годинама око себе гледа само старе људе. Речи „двадесет и пет година“ поновила је с* извесним страхопоштовањем. — Реци ми искрено, — проговори Нанан. — Плачеш ли зато што је мени двадесет и пет година? Погледа је у лице низ које су се котрљале сузе, те и њега обузе неко чудно осећање које му је до тога тренутка било непознато. Није знао ни толико да то беше саучешће. — Ви морате да идете, —■ рече му госпођа од Ерланвана. Ја не могу да вам то објасним, ви то не можете разумети. Удаљите се полако, тпхо, да не пробудите мога мужа. Он спава. Много је стар... Нанан се неколико трепутака збуњено клатио на својим гипким ногама, а затим је, и против своје воље, скинуо шешир да се опрости. Био је толико поуздан да она неће подићи узбуну да је револвср спустио у џеп. Још неколико тренутака посматрала је госпођа од Ерланвала његов витки стас, а затим врата су се затворила. Изјутра, у палати је настала читава пометња, када је госпођа од Ерланвала испричала како је неки обијач упао у њену собу, на њу наперио револвер и однео огрлицу. — Требало је да вичеш за помоћ, — дрекнуо јој је господин од Ерланвала. — Убио би ме. — Требало је да, чим је отишао, звониш, пробудиш мене и телефоном обавезтиш полицију. — Пала сам у несвест, и тек малочас дошла сам к себи. — Јадна моја Јелена! Јеси ли бар могла да видиш тога лопова? Можеш лн да га опишеш? — Могу, — рече она. И узе да га тачно описује: — Био је мали, веома дебео, с простачким изразом лица, и имао је црну браду...