Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R, page 376

ПЕЋАНОСКА БИСТРИЦА

почео бежати у шуму. Дошло је до сукоба са окупаторском војском, и букнуо је крвави устанак, запамћен у историји наших ратовања као устанак у. Топлици и Јабланици.

Устанак је захватио цео топлички округ и цео јабланички срез врањеког округа, затим делове крушевачког, нишког, пиротCROP H врањског округа, а придружио му се и српски живаљ из једног дела косовског и рашког округа. Устаници су заузели Шрокупље, Куршумлију, Лебане, Блаце, Власотинце, Рибарску Бању и Соко Бању. Организованих добровољаца било је 16.000, а. придружило им се и око 1.000 Руса ратних заробљеника, који су побегли у шуму и пришли устаницима као добровољци. Окупаторима је требало три дивизије да угуше побуну. Када је устанак угушен, П. је са својом четом провалио чак у бугарску територију, где је заузео и запалио Босиљград. Када се и отуда морао повући, вратио се у КопаоTIME, и одатле је, са четама које су биле под његовом командом, кретарио по целој територији, чак до Црне Горе и Хердеговине. У тим крајевима остао је П. четујући све до пробоја солунског фронта и победоносног повратка српске војске у отаџбину. Онда се он у Пећи састао са једним одељењем француске војске, па се после тога придружио српским трупама, од којих је био одвојен шуне две године. — За велике ратне заслуге Џ. је, поред свих бојних одликовања, произведен у чин резервног пешадиског капетана. 1921 1. је учинио велику услугу земљи и народу, сузбивши и онемогућивши одметничку акцију Мехонића и Бошковића у новопазарскоме санџаку.

Литература: Љ. Јовановић, Устанак у Топлици и Јабланици; Протоколи Српске Пародне Скупштине на Крфу.

М. Миленовић.

ПЕЋАНСКА БИСТРИЦА, река у Јужној Србији, десна притока Белога Дрима. Извире на источној страни Мокре Планине (око 1.700 м) и углавном тече према истоку-југоистоку, пробијајући се кроз беличасте доломитске кречњаке. Долина П. Б. представља младу клисуру врло стрмих страна. Извор П. Ђ. врло је јак, и лети је богат водом. Због великог пада TOK II. B. врло је брз и собом носи шљунак и крупне валутке. Са десне и леве стране П. B. прима много малих притока, нарочито на току кроз клисуру. У Бели Дрим утиче око 3 км јужно од села Клине. Џ. Б. је богата пастрмком, а има и јегуља. Дужина тока П. Б. је 508 км, а површина слива. 469:2 км“. И. В

ПЕЋИ, село са старим градом у Босанској Крајини, северозападно од Цазина. Први пут се помиње 1334. Раније се звало Кладушке Пећи. До пада под Турке припадало је разним хрватским племићеким породицама. 1579 напали су Турци град,

— 364 =

и он је после тога опустео. 1635 Турци су та населили. 1878 су се око П. водиле борбе.

Литература: %Ћ. Трухелка, Наши градови (1904); Р. Лопашић, Бихаћ и Бихаћка, Крајина (1890). М. Ф.

ПЕЋИНСКА ФАУНА. Наша, држава. спада у земље пећинама (спиљама, јамама) најбогатије, јер обилује кршевитим вашненачким планинама. Словеначка, (јужни део) с једне и Херцеговина (са суседним деловима Далмације, Црне Горе и Босне) с друге стране, постале су знамените с 60тате специјалне П. Ф., са којом се не може такмичити ни чувена североамеричких пећина (Мамутова у Кентуки). По Абсеолону је наша пећина Бјетерница највећа, а у словеначком кршу имамо читав низ километарских подземних просторија (Постојнска, Шкоцијанска и др.). Сам Абеолон и његови помагачи набрали су у пећинама и јамама јужног крша на 610 налазишта до 150.000 јединки, које припадају 1.000 врста (најмање 40 различних фамилија) пећинских животиња. Испитивања нису ни из далека завршена (у Орбији су тек започета), па можемо очекивати још много занимљивих проналазака.

На нашем су тлу у опште почела прва научна испитивања П. Ф. пре 100 тодина. Већ први резултати (човечја рибица, слепа. буба, Герђодегиз ћоћелмлаг и псеудоскорпион Оби зрејаешт) побудили су највећи научни интерес, те су научници из читаве Европе нагрнули у словеначке пећине, а долазе и данас. Шта више, пећинске слепе бубе постале су објекат уносне трговине. Број наших пећина и јама није ни приближно утврђен, а увек се нове налазе. За саму Хрватску и средњу Далмацију забележено је преко 600, али их је мало тачније геолошки и биолошки испитано.

Оловеначке су пећине најпре и најчешће 'испитиване. Прва и уједно највећа пећинска животиња наша (осим риба јамарица и неких рачића, махом су све дробне) човечја. рибица (репати водоземац, боје човечје коже са сталним сепољњим шкргама и редуцираним очима) описана. је 1768, но спомиње се већ 1689 у знаменитом делу Валвазора (Озе Ећге des Неглов ћитз Кгаш), Тек у тридесетим годинама 19 века почело је интенсивније изучавање фауне крањских пећина. Заmouemm Cy ra Ferdinand Schmidt n J. Hohenwarth, a „(0 BO-THX TOJHHa прикључио им се већи број аустро-немачких и др., а онда и домаћих (Ерјавец, Окубиц, Штусипер, Робич и др.) научника. Доцније је основано у Љубљани и нарочито друштво за испитивање пећина. У новије доба нарочито је живо испитивање пећинских буба. Литерарно су највише урадили Јос. Милер и аустриски ентомолови

·' Сапа Љапег и КешШег, Економске прилике

пећинских животиња испитивао је Ме-

O