Naša književnost, Mar 01, 1948, page 42

Ми 45. ИЕ

188 Књижевност

Узалуд је Радован бацао на њега грумење земље. Кроз лавеж Шарова гласови су бивали све јаснији. Разабирао је већ и људске кораке и каскање коњских копита.

— Није војска! — закључио је. Међу мушким чули су сен женски кораци.

— И ово су избјеглице из Босне!

Накашљао се и лупнуо стајским вратима, као да је одатле изашао. Онда је загаламио на пса:

— Мир! Шаро! Мир!

Бацио је на њега прегршт камичака.

— Марш на лијегало!

Шаров се ушутио, али је немирно тапкао, њушкајући ваздух.

ЈЂуди су за час престали да говоре, а онда се огласио мушки глас:

— Домаћине! — 'Ајте напријед! Јесте ли избјеглице» — Јесмо, брате, — јавио се промукли баритон и одмах упитао:

— Стигосмо ли на границу2

— Још мало. Одавде до границе има пола километра.

Радован им је пришао, поздрављајући се.

— Запалите! — понудио је кесу са дуваном.

Људи су за тренутак стали, а дуванкеса је ишла из руке у руку.

Радован је гледао избјеглице.

Троје дјеце огрнуто мокром поњавом, јахало је на коњу. Најмање, које је сједило у средини самара, заспало је и нагло се на једну страну, трзајући се с времена на вријеме, као да се боји да ће изгубити равнотежу. Придржавала га је старија дјевојчица, повезане главе, која је сједила за њим на самару.

— Јесте ли с'ову, ја л' с ону страну Дрине2

— С ону!

— Иду ли пси»

— Не питај! Белај, несрећа, па то ти је!

— Јесу ли твоја дјецаг — упитао је човјека који је водио коње.

— Јесу.

— Погинула им мајка! — јавио женски глас.

Дјевојчица са повезаном главом, почела је гласно плакати.

— Нека, Невенка! Не плачи! — мирио је један младић.

— Што спомињеш пред дјецом! — прекорила ситна старица жену.