Naša književnost, Nov 01, 1950, page 57

Црмници - 471

2

Под облацима што су твојој нарави слични, под даждовима што су подигли ријеке испод мостова се тијесно пробијају...

Под тиглама, посивјелим и задимљеним, под волтовима из којих капље вода

и код котлова уз церове огњеве

гдје у бистрим млазевима

бризгају лозови.првијенци —

ти живиш ове дане и радосно шириш руке. Кротак осмјех као коната вина

уљепшава твоје увијек младо лице.

Твоји забрани горовити, посјечени по коријену,

у рудинама се црне...

Али из свих клада и посијека пробијају се нови, витки прутови,

чије младо лишће весело жубори на вјетру.

Ти' опет под ноћ хиташ на састанке

и пјеваш пјесме вјечној младости и напретку.

Твоји чисти гласови

као из чобанских дипала измамљени

дозивају твоју покошену младост, о Црмницо,

која је брујала нахијом попут пчелињег уљаника.

Ја видим, ти си вјечна као и те шуме твоје подмлађене. Крда се бијеле у пазухама брда,

прва задружна звона

цингарају у пландиштима твојим...

На црквама стара звона ћуте

као мртве вране које су гакати престале. Око њих гробља дједова и прадједова, браће и сестара — једина су светиња.

А када са крњих звоника

ипак зазвоне у јутра бијела, |

· звуци се као гласници разлијећу по кућама: на скупове и походе зову села.

Ти живиш својим животом у гостопримству и поштењу.. По првој студи кољеш свиње —

грчеви црних турина заривају се у калдрму...

Огњеви се дижу од сувих папрати у оборима

и лижу испуцане волтове

као стијене, у странама, боје јесење.

Новембарску гозбу не једеш сама из прастарог тигања, позвала си браћу, рођаке, другове и пријатеље.