Ratnik, May 01, 1922, page 71

ВАШИНКТОНСКА КОНФЕРЕНЦИЈА И ПИТАЊЕ ФЛОТЕ Од адмирала Вестра Вемиса

„Писац ових редака је познати пријатељ Француске лорд Вестер Вемис, адмирал енглеске флоте на Великом Мору.

Као контра-адмирал почетком рата командовао је једном ескадром у Ла-Маншу, а затим у бази Мундроса узе учешће при операцијама у Дарданелима. У својству вице-адмирала прими команду над енглеском флотом за операције у Индији и Египту; затим у години 1917. би наименован за другог лорда поморских снага. Затим убрзо, наименован првим лордом, 1917. године прими дужност начелника поморског ђенералштаба и у том положају затече га примирје, које заједно са маршалом Фошем потписа са Немцима за рачун Савезника, што му донесе титулу адмирала Велике Флоте, који положај одговара маршалу сувоземне војске“.

Готово ниједна од толиких силних конференција, које даве свет за последње три године, не уроди тако плодом и добрим резултатима као вашинктонска.

За разлику од свију других конференција, које не беху у ствари ништа друго до читава серија сјајних импровизација, ова је имала, напротив, јасно одређен програм. Она имађаше за циљ ограничење даљег наоружања и решење проблема Пацифика. Што се тиче прве тачке, постигнути успеси потпуно оправдавају сазив ове конференције; по питању пак Пацифика добијени резултати су мањи, али за овај моменат ништа се више није ни могло очекивати.

Споразум, по којем пет великих поморских сила усвојише известан однос за максималну тонажу њихових поморских снага, од великог је значаја. То је један корак ближе ка избацивању свију запаљивих елемената ратног пожара; даље, то беше у исто време и крај безумљу ка све већем наоружању, које у главном и доведе до последњег рата. Нека је жеља свију нас, да овај званични споразум ове конференције не буде демантован у будућности. Ма шта било да било, ако станемо на правилно гледиште посматрајући добијене

Овај чланак изашао је једновремено у „Кеуџе де Рапз“ и у „Тће Мтејеепћ апд АНег“,