Učitelj, Apr 01, 1932, page 72

630 Књижевни преглед

зато потсећа својим васпитним радом на педагогију великог Толстоја, стварала је током свог дугогодишњег рада нов пут, нове смерове модерној школи.

Г. Павловић приказавши узор-учитеља, којега не спутава програм, јер он зна извући из њега језгру, суштину, њега не води дужност ка вршењу звања свог, већ унутрашња виша побуда и велика љубав, њему не требају уџбеници, он сам ствара на основу живог материјала, — дечјих душа, — дао нам је једну врло интересантну и поучну књигу, која може бити управо вођ нашим учитељима у ово доба превирања разних педагошких смерова и прелаза из традиционалне у нову радну школу. Рад и стварање учитеља— уметника описан је тако живо и сликовито са добрим и чистим језиком да заслужује сваку пажњу, те се може топло препоручити.

Ида Руњанин

В) Страна књижевност

Аидиз« Меззег: Сезесћесме дег Рададодк. У три књиге: први део, стари и средњи век; други део, почетак новога века до 18 столећа; трећи део, од почетка 18 столећа до садашњости.

Ке лала Ни ја. Вгегјаџ, 2 издање, 1, 1, 1931 и Ш, 1930. Цена сваке књиге 3.50 марке.

Циљ је овој популарној историји педагогије да послужи „педагогизирању читавога народа“. Писац отпочиње с мишљу Фихтеовом да је васпитање најважнији и најплеменитији задатак једнога народа и државе, и да свака обнова народа мора поћи од васпитања. Дубоко оправдање и снажни домашај те мисли све се више признаје. Васпитање није више само ствар педагошких стручњака. Сви треба да су свесни о томе да они, хтели или не хтели, утичу васпитно на друге: својим говором и делом, својим примером и својим целокупним вођењем живота. Васпитање је дакле заједничка судбина људи, — то значи колико било да се ми опиремо томе, ми васпитавамо и морамо васпитавати, у сваком доба и на сваком месту, и из тога се види колико је неоправдано када неки учитељи (нарочито средњошколски и великошколски) мисле да су далеко од васпитања или чак и с неким потцењивањем васпитања говоре како „хвала богу нису педагози“. Дужност је свакога човека да призна што му је одређено самом судбином, да то у себи и за себе потврди, и да прими на себе с тим дату одговорност. Да би могао одговорити том свом задатку потребно је да се упозна с васпитањем у прошлости и у садашњости,

Месер не улази у историју источних народа, али не изоставља историју Грка и Римљана, јер находи, с правом, да се наше садашње васпитање у његову историјском развоју не може разумети без познавања грчко-римскога васпитања. То не вреди само за западне народе него и за нас, а за нас Југословене нарочито,