Adam Bid

ПРЕДГОВОР ххМ

том замишљала, а више искуством стицала осећања, у њеном знању се крило, поред много убеђења, и много скепсе. Сукоб између маште и скептицизма, проблем је Џ. Елиота. Читаве мале теорије скептицизма се провлаче кроз њено дело. У том делу је пуно позитивно етичких тенденција, пуно хумора, пуно поетичне вере у лепоту мало расплинутог, доконог живота малих људи — али грдно искуство, спољашње и унутрашње, искуство оштрог ока И снажног интелекта, чинили су Џ. Елиота скептичном усред заноса. Није имала веру своје Дајне у А. Биду. Хумор јој никад није туга, а ентузиазми су јој често преобучене туге. Многе дигресије у њеним романима нису само зато ту што је била учена и волела да дисертира, него су долазиле као средство у нужди, као доказивање неко себи против саме себе. Сеоски учитељ Масе је навалице тако гротескно и безобразно критичан. У њему је сакривена немирна и горка скепса Џ. Елиота о спиритуалној и социалној вредности жене. (Џ. Елиот је имала ту скепсу. Недавно, поводом прославе Ж. Санда, један француски критичар је покупио неповољна мишљења о женама од жена — писаца. Џ. Елиот односи рекорд.) У Марнеру, пошто се разреше све муке и неправде, и јадни ткач уплива у залив мира и радости, промаља се скепса. Марнер се пита да ли би му, на крају крајева неко ипак могао објаснити луди сујеверни обичај због којег је некад невин страдао, и побегао из завичаја. И са поћерком својом путује у место рођења да сазна, и тек онда заправо да се смири. Али кад тамо оде, нема више ни старе улице, ни капеле; нема никог живог ко би се сећао, ко би марио за догађаје из Марнерове младости. „Стари мој завичај, мисис Винтроп, не постоји“, говори сусетки, кад се вратио с пута. „Никада, никада нећу сазнати да ли се моја невиност доказала, каошто ми ни стари, покојни пастор никада неће моћи објаснити оно страшно бацање коцке. То ми је непрестано тамно и неразумљиво, и, бојим се, такво ће остати и до моје смрти.“ Скепсом Џ. Елиота се може објаснити и то што њој некако падне