Adam Bid

АДАМ БИД Ј 443

“која све ово може потпуно да разуме, само кад се умирите. Немојте мислити да ја не могу да се унесем у тај бол који вас гони у стање осветљиве мржње; али сетите се: ако послушате своју страст — јер је то страст што ви, у обмани, називате правдом може се и с вама догодити оно што се догодило с Артуром; не, горе; ваша би вас страст могла одвести у гнусан злочин.

— Не, не горе — рече Адам огорчено. — не верујем да би било горе; — више бих волео учинити зло дело за које бих сам патио, него њу довести до тога да учини безочно дело, па онда стати и гледати како њу кажњавају, а мене пуштају да прођем; и све то за кратко задовољство, такво, да би он, да је имао човечије срце, пре себи руке одсекао, него ли узео то задовољство. Али ако није предвидео оно што се десило2 питате. Све је он знао; није могао очекивати ништа друго него зло и срамоту на њеној страни. Па онда покушао да то заглади лажју. Ах, разне су кривице за које су људи вешани, али ниједна није упола толико гнусна колико његова; ако неки човек чини што му је воља знајући да ће понети казну зато, он није упола толико рђав колико саможива кукавица, који тера свој бес, а зна да ће казна пасти на другога.

— Ту сте опет делимично у обмани, Адаме. Нема тог рђавог дела за које један човек сам сноси казну; ви се не можете осамити, и рећи да се зло које је у вама неће и на друге пренети. Људски су животи узајамно сједињени каошто се сједињује · с телима ваздух који дишемо; зло се шири као болест. ја знам, ја осећам сву количину страховите патње коју је Артуров грех проузроковао другима; али сваки грех тако причињава патњу и другима, а не само онима који су га згрешили. Освета коју бисте ви извршили над Артуром, била би само ново зло на зло од којега већ патимо; не бисте могли ви сами понети казну зато; у крајњу тугу бисте бацили све који вас воле. Учинили бисте дело слепе срџбе, поред којег би остала сва досад учињена зда, ДЕ до-

Ме