Adam Bid

560 ЏОРЏ ЕЛИОТ

у

Џошуа Рон, оболео мало од ревматизма, није тога јутра могао учествовати у звоњењу, а сада је,мало с потсмехом, посматрао та поздрављања (без икакве форме, при којима није требала никаква службена сарадња црквењака, и почео мумлати у добром свом басу: „О каква је то радост“, наговештавајући ефект који је имао намеру да учини са свадбеним псалмом идуће недеље.

— Та би вест обрадовала Артура, — рече г. Ервајн својој мајци, кад кола пођоше. — Одмах ћу му писати чим стигнем кући.

ЗАВРШЕТАК

Било је крајем јуна 1807 године. На дрвари Адама Бида, пређе Барџовој, престао је рад већ више од пола часа; блага светлост падаше на пријатну кућу жутих зидова, и на затворено сив сламњи кров, исто онако каошто је падала пре девет година, оне вечери кад је Адам уносио кључеве.

Женска прилика, нама врло добро позната, излази из куће, и гледа нешто у даљини, заклањајући шаком очи од сунца, јер зраци што падају на њену белу капу без веза, и њену бледо кестењасту косу, засењују очи. Али сад се окреће од сунца и гледа у врата; то је тренутак да потпуно сагледамо њено бледо, мило лице: једва се изменило, само је мало пуније, како би боље одговарало домаћичкој фигури, која је, међутим, изгледала још увек лака и доста покретна, у својој црној хаљини.

— Ја га видим, Сете — рече Дајна некоме у кући. — Хајдемо му у сусрет. Хајде, Лизбета, хајде са мамом.

На последњи позив одговорило је мало лепо створење, бледо кестењасте косе и сивих очију, нешто · старије од четири године, које истрча ћутећи, и стави своју руку у руку материну.

= Хајде, чика Сете — рече Дајна.

— Ето, ето нас — одговори Сет изнутра, па се брзо појави, и стаде на вратима, виши него обично за црну главу „буцмастога двогодишњега синовца,