Adam Bid

М ИСИДОРА СЕКУЛИЋ

широке моралне баве, без метафизичке атмосфере, Енглезу је тешко писати ону озбиљну ствар која се зове: комад живота, истина живота. Отуда је енглески роман ретко оно што је француски често: округла целина, строг стил. Енглески романсиер испушта на махове фабулу и крши форму; иде у дигресије; третира с пуном енергијом сваковрсна апстрактна питања која прате фабулу и не маре за форму; третира нашироко и споредне моменте. Ту недавно смо читали, у приказу једног романа, овакав став: „Две јаке стране истиче дело, веслачки спорт и религиозност.“ _Наравно да се структура романа услед тога разлабави, а живи ток приче пресушује. Али то је карактеристика енглеског романа, и баш и најбољег енглеског романа, романа Х1Х века. Сем што су слике из живота, ти су романи нешто као врста брижљиво вођене хронике с обзиром на компаративну историју социалне или религиозне еволуције. Ричардсонов (1689 — 1761) роман је, на пример, не само слика, него и расправа о оној новој Енглеској која се, око 1740, сударила са старом; роман о религиозној, срамежљивој, пуној респекта за освештани ред Енглеској, Енглеској буржоаског пуританизма, која ће до пуне своје снаге доћи у викторианско доба. Роман Дикенса, (1812—1870), човека са једном од најјачих машта 01кад је света, за кога је Тен писао: да само у почетку писања зна за себе, и тај Дикенсов роман је пун анализа и придика. Уме енглески роман бити директно маскирана расправа, као, на пример, Валтера Петера (1839—1894) роман Марпус Епикурејац. Чак и Филдинг (1707—1754), писац старе Енглеске, која је умела весело ударити на освештани ред, умела бити смела и раскалашна, и реагирала на ствари по психологији импулса и осећаја — и тај Филдинг је налазио времена и повода да буде моралист.

Општа је енглеска црта дакле: особеност духовне конструкције да се фантазија меша са озбиљним тражењем истина, спекулативним расправљањем и практичним филозофирањем. Научни есеј може да буде топао као роман, а роман може да прими у себе