Almanah o desetogodišnjici naše narodne tragedije : 1915-1925

двојица: шрапнел их стигао и оборио, леже изврнути; једном пресечен гркљан, другоме прсла глава: види се мозак. Грозно! Грозно! Крв се леди у жилама, тело се грчи, коса се на глави диже.

У једном трњаку леш једног нашег чобанина: руке му везане, крај њега два аустријска војника, сигурно његови мучитељи; наш шрапнел покосио сву тројицу: тако они који су хтели мучити невиног младића, назови „комитаџију“, нашли су смрт заједно са својом жртвом. — У Брезјаку још црње п горе. Куће сасвим опљачкане, намештај избачен на гомилу и спаљен. У једном воћњаку преко двадесет лешева стараца, жена и деце масакрираних, Што ближе Дрини све горе! У селима нигде живе душе, све избегло. Где-тде појави се по која старица, немо нас погледа седећи на прагу, и само каткад хукне. |

На Крсту заустави се штаб; с њим се заустављамо и ми, Сместисмо се у једној напуштеној кући. Борба је престала, Само се по који шрамнел распрскава над Лозницом. То „Швабе“, чак преко Дрине, пуцају, испољавају последњу срџбу свога неугашеног гњева. А ноћ је падала.

Преко целе ноћи пристизали су заробљеници, Наш трећи позив хватао их је по кукурузима. Гучево се плавило од растројене аустријске војске.

5. августа цела Дринска Дивизија прикупљала се око Крста. Пукови првог и другог позива, један за другим, стизали су и заузимали места за одмориште. 6. августа чак и пукови трећег позива били су ту. Војска се одмарала. Чете су се пребројавале; састављале су се листе губитака, писале се релације. Нама је становање под кровом годило. Крај „огњишта“ у кући седели смо, причали смо о оном што смо видели и очекивали мирно даљи развој догађаја. Бежанија се враћала полако својим домовима.

___Крст је преплављен војском. Комора грца под теретом. На све стране вика; чак и песма одјекне! А време дивно, да је милина живети! Војници, разузурени, крпе се, дремају; једни пишу писма, други се коцкају. Многи замишљени: њихови су остали код куће, нису могли избећи, па сада мисле шта је с њима, јесу ли живи — Из оближњих села долазе сељаци код својих и причају о зверствима аустриским: како је овај обешен; овога кућа сатрвена, овај одведен. Војници шкрипе зубима од гњева, обрве им се скупљају, лице бледи, а у очима се помаља крв, и само ћуте. То су они, чије су куће замрле, чији су мили и драги без милости убијени,

10, августа наређује се покрет. Пукови се разилазе, одлазе на положаје да смене Моравску Дивизију. Наш штаб креће се; ми „штабци“ идемо са њим. Иза Липничке цркве штаб стаје; ту ће остати, Ми заузимамо кош код једне куће, чији су укућани бежали „чак до Ваљева“, и настањујемо се