Almanah o desetogodišnjici naše narodne tragedije : 1915-1925

удобно. Опет почињемо „идилски“ живети, само сад идемо чешће до пуковских штабова као неки курпри; тек да нисмо беспослени. Тако дан време брзо пролази. Саживели смо се оваквим, чергашким животом; са овом војничком средином. Више нас не нервира страховита канонада, која се чује од Лознице па чак и од Шапца, Живци су прекаљени; вијуге мождане не грче се; у очима је благост п безбрижност; а ноћу се спава ко невино дете.

17. августа саопштено нам је да се пмамо вратити у Ваљево, својим кућама. Изненадно наређење збунило нас je: нисмо знали зашто нас враћају, кад је нама овде тако добро. Нисмо се могли помирити с тим да се имамо вратити у варош, у атмосферу бацила и трулежи. Али наређење се морало тзвршити: у војсци нема али, зашто и не могу.

Зором, 18. августа, гњевни, кренули смо се једним коморџиским колима, која су из Ваљева имала да довуку неку жицу. Враћали смо се путем којим смо и дошли. С тугом. смо погледали гордо Гучево, задњи поглед бацили на погружену Веселиновићеву Мачву. Колски арњеви заклонили су нам широки видик; нису нам дали да опет видимо пусто поприште ратне олује, празне ровове, и све оно што смо видели једном и што нас је силно потресло.

Дуго смо путовали, Крај нас су непрестано промица

e

4

дуге колоне кола са брашном п зачинцима за војску, пи 6 жанија која се из далека враћала својим пустим селима. Вес је већ бпло пало, кад сам дошао у Ваљево, Електрика је блештала; моје Ваљево купало се у светлости. Више него икад било ми је мило моје родно место, милије но дивна мисао о мојој вољеној. А кад сам силазио с кола, у души ми је било топло, мило.

Сутра, 18. августа, добио сам пезив од своје окружне команде ради упута у Скопље на одслужење свога ђачког рока.

Ваљево, 1915 г, Јован Ј. Бабић.

Đačka četa 1914.

Ko bi hteo pravilno da oceni ulogu đačke čete iz 1914. 5од4. morao bi prvenstveno da zagleda stanje stvari u našoj armiji posle bitaka kod Cera ı Gučeva. Poznato je dovoljno kako smo bili primili rat sa Austrijom. Poznato je kako su se razvijali događaji posle nečuvenog ultimatuma i kako su se odiSravali naši prvi susreti na Savi i Drini. Poćorek je mislio da sa jednom ekspedicijom razračuna sa Srbijom. On je pošao slobodno ali ne smišljeno: i suviše je potcenjivao snagu srpske armije, mnogo se pak uzdao u svoje oduševljene korpuse.

Još na Ceru Srbi su pokazali Austro-Mađarima da nije lako laka stvar savladati Srbiju. Duh našeg vojnika, bio. je tada

ле e те

26