Almanah o desetogodišnjici naše narodne tragedije : 1915-1925

„људе неспособнима да изврше велике ствари. Не, душа српског војника — сељака била је довољно прекаљена да би клонула чак и под највећом несрећом. Она је увек чувала наду, ону величанствену наду, која је допустила српском на"роду да поднесе векове ропства, а да не ишчезне. Српска војска је била озбиљна, али не и жалосна, и, према приликама, "радост живљења ту је заносила и старе и младе.

У јесен 1916 т. отпочеле су операције. (Овога пута Француз је био поред Србина. Како се лепо браство по ору жју везало између бораца ове две народности! Француз је био истински друг Србинов. Он је од свих савезника најбоље разумео душевно стање свога друга у изгнанству. За српског војника француска застава је била као његова сопствена. У копчи од Црне до Битоља и затим — на Добром Пољу, Кожуху, Ветернику, Скопљу и Пироту образоване су везе ове две земље, које нико неће моћи више раскинути.

Бугари, видећи како им се њихов плен измиче, напали су први. После једног мањег повијања српски војник их одгурује код Горничева и одбацује на Кајмакчалану. Они, који нису видели ово бојно поље, то немогу замислити. После шест дана борбе и то какве борбе, кључ Јужне Македоније пада у руке осветничке војске. Хиљаде бугарских лешева ту ће се распадати под јесењском олујом и под раним зимским снегом. Још су они ту и празне дупље њихових лобања изгледа да оптужују свој народ за братоубилачку издају.

Заузевши Кајмакчалан српска навала силази у долину Црне, гонећи свуда бугарског вероломника. Сада смо понова у Србији. Војникова нога гази тле своје земље. Као да је тим додиром једна нова снага ушла у њега српски војник заборавља умор, пале другове и опасност у коју он сам јури увек напред, упркос непроходном терену, упркос гадном времену, упркос губицима. Српски напад на Битољ био је скоро лудост, али херојска лудост, која је успела зато што је херојска, И 6/19 новембра 1916, тачно четврте године после првог заузећа вароши у првом балканском рату, савезничке труле су ушле у Битољ на врата, која су им српске груди 'биле отвориле.

Како је то лепо било да се сретне са савезницима у Битољу првих дана његова ослобођења! Међу Србима и Французима грлило се као браћа, Две српске тробојнице, које смо били иставили на врата уласка привремене општине да би примили принца-регента Александра, весело су вихориле на ветру и изгледале су да се продужавају Београду.

Али судбина је налазила да још није дошао час дефинитивног повратка у Србију. Скоро две године ми смо још остали у пустим планинама Јужне Македоније, Скоро за две године још на Рововској, Даниловој и Милетиној Коси, на Ставрином m Селени Вису, на висинама Јелака п другде,

37