Almanah o desetogodišnjici naše narodne tragedije : 1915-1925

српоки војник је посматрао с вечери залазак сунца, далеке и румене мланине иза којих је, далеко, врло далеко, бис Беотраг на ставама Саве п Дунава. Али патње и свирепа судбина научиле су Србина на стрпљење. Он је увек знао за пословицу _ која каже да после кише сија сунце, и он је чекао сунце.

И поред страдања, и поред ужасних свирепости, за које

је знао да их у његовој потлаченој земљи врше његови вар—

варски непријатељи — он је остао оно што је вазда бно: војник, — горд да је син оне земље, коју су његови преци и он сам орали — жедан правде и пун сажаљења за оне који су у несрећи, Колико ли сам пута присуствовао призорима, где се светлоносно показивала дубина душе српског

војника-сељака. Са храброшћу лава у борби, у присуству по–

беђеног непријатеља он је видео само човека обезоружаног 17 несрећног, Једне вечери, после борби на Чуки, враћао сам се са штабом моје Моравске дивизије у наш логор — у једно од оних убогих маћедонских села на левој обали Црне, сасвим опљачкано од _Бу гара. (Око једне велике ватре великг број немачких заробљеника, све млади људи, био је чува! од неколико старих другопозиваца. Чувари ових заробљеник делили су им дуван и цигарете, узете за своје лично слеловање. Један савезнички официр који је с нама, открива ово добро поступање са непријатељима, који су толика зла учинили српском народу. Један млади официр. из наше пратње налази за потребно да понови ову примедбу једном од војника-чувара. Тада овај прави Херку л, садељан ударцима секире, благо одговори: „Зар не видиш, господине капетане, да су то још деца неодговорна за овај ратг А затим и они нмају мајке које жале и јалују за њима.“

ар немамо у овом одговору сву душу српског војника Великога Рата: херојску горду, жедну правде и пуну сажаљења за несрећне. Исти тај менталитет надахнуо је војнике — земљораднике, који су, у ћутљивим шумама Милетине Косе — оне Милетине Косе која је видела толико помамних борби — урезали на једном камену из кога избија извор овај запис: „Године ће проћи, векови ће протећи! А теби, о изворе, неће нико доћи сем сенки палих хероја и оних њихових другова, који су већ одавно, одавно мртви. И ове сенке у хору, праћене урликањем вукова, грмљавином гора и твојим вечитим жубором, певаће песму којом ће одјекивати све шуме, песму победе српских пукова, који беху овде и који се увенчаше славом.“ —

Сами наши непријатељи давали су тачан рачун о томе шта је био српски војник Великога Рата. Једне вечери, један млади пруски капетан, магденбуршки ловац, доведен као заробљеник, рекао ми је: „Каква штета, да су нас наше новине увек лагале о оном шта је био српски војник; Каква штета да Срби нису са нама, а Бугари противу нас2!"

38