Almanah o desetogodišnjici naše narodne tragedije : 1915-1925

Најзад, после двомесечног дано-ноћног повлачења, издржавши надчовечанска страдања преко албанских кршева, наша преостала војска, са избеглим живљем - у највећој беди избила је на Јадранско Море. Попадала је на обалу као сморено јато птица селица и изгледала на пучини јављање спасоносних галија, које нису долазиле. Савезници су правили питање ко ће је где и како примити, а Италија је још стављала услове, док томе свему Русија није учинила крај својом интервенцијом. јелан део најбеднијих испраћен је из Драча, а остатак је ишао све до Валоне, где се укрцао у француским и талијанским лађама за Крф.

Тако је већ почетком јануара 1916 годене наша војска почела да пристиже на одмориште и опорављање под шаторима, у сенци крфских маслина.

=

Но ту су нашли уточишта само здравији. Велики број наших храбрих ратника, сустао од дугих штрапаца, исцрпен од глади и зиме, још је на лађама отпочео нагло да умире. Код искрцавања већ је била маса њих који су са првим кораком, клонули и немоћни, падали на обалу.

Такви болесни војници издвајани су и одвођени на Видо, једно пусто и каменито острвце спроћу Крфа, са рушевинама једне старе енглеске тврђаве и са неколико колиба и штурих дрвета. Ту су их дочекивали француски марински лекари са бродова у затону, који су, под "најнеповољнијим приликама, предузимали лечење над њима.

Први болесници који дођоше на Видо беху регрути. То нису били више људи већ изгубљена бића без свести, живи лешеви, фантоми, сенке. Лица им беху измучена глађу и црна од дима са ватара, крај којих су у путу ноћевали. Тела и удови, у комађу преостале одеће и обуће, беху сама кожа и кост, где је милело рој ваши. Једини знак њихова живота био је пригушен, болан јаук, који су несвесно понавњали као дозив некоме далеком, нечему изгубљеном. Немоћ им је одузимала покрете, глас, живот — све. Беху то очајни бродоломници.

Затим је пристизало све више и више, у по неколико лађа дневно, а ни склоништа, ни лекова, ни других срестава није било за њихово лечење. Тада су Французи, помоћу весала, даски, греда и великих лабарских платна са ратних бродова у затону — створили четири велика шатора, где су се како тако наши војници заклањали бар од зла времена. Ови шатори су се налазили између зидова старе разрушене тврђаве, а били су ниски и дуги као читаве касарне. У њима је гушио гадан смрад и ваши су са платна као кишне капи падале.

На овом острву, под ова четири велика шатора, одиграо се на најјезивији начин епилог наше албанске трагедије. Једва доношени са обале војници су још у путу умирали. Оне који још беху живи, смештали су у ублатњављено сено, без покривача, неге и лекова. Ту су, већ начети заразом, зрнима и ратним недаћама, беспомоћно умирали велики рат'ници — наши честити сељаци. Незаситљиво изгладнели пре сваког лека "тражили су хлеба, много хлеба, а обамрли желуци нису примали никакву храну. Умирали су осуђени на неминовну смрт без спасења. Њихова костурава тела, црно-тамна лица и издужени мршави удови кочили су се, згрчени у боловима који су их раздирали. Живот се гасио као свећа која дотрне. Помор је беснео... | Њега је пратила тешка приморска киша, урнебесна бука MOpa M јак силовити ветар који је носио шаторе, а ноћу, су злокобно кукале совуљаге. Све као у језивој причи, као у Дантеовом „Паклу“.

Не далеко од ових шатора, на једном широко разастртом крилу, ограђеном жбуњем, налазила се капела. Ту су из њих доношени лешеви

57

/

И И

ВИДОНКРФ

/