Almanah o desetogodišnjici naše narodne tragedije : 1915-1925

— и слагани у пирамиде које су стално расле. По сто и педесет умирало их је дневно. У почетку су сарањивани на острву, али острво је било мало, а гробова много. За њихову гробницу изабрано је море. Тада су их сносили на обалу и слагали као саломљено дрвеће на камару, коју је затим односила једна нарочита укопна лађа, да их са врећама испуњеним гвожђем и камењем или са великим каменом, привезаним за ноге = сахрани далеко на пучину у море — бев гроба, без крстаче са именом, без знања њихових драгих у далеком завичају.

Тако су завршавали свој живот велики јунаци бег умора и пораза све до средине фебруара, када је са великим напором и бољим условима најзад помор био заустављен.

Због таквих силних жртава смрти Видо је названо „острво смрти“. Наших гробова има и по Лазарету — и на Крфу по кутовима Говина, Ипсоса, Светог Матијаса и других места, али Видо је по броју и страдању жртава, најезовитија и натрагичнија наша гробница. Колико је ту наших људи нашло своју смрт незна се тачно, нит ће се икад знати. „Острво смрти је било грандиозан жртвеник, где су горели читави крајеви Србије.“= Рачуна се да је са помрлим на Крфу страдало око тридесет хиљада наших војника. Неколико „дивизија смрти“ заспале су дубоким сном на Крфу = Виду и по дубинама мора око њих...

Лепи и зелени Крф — и акоп он тужан п болан по нас, — на супрот Виду „острву смрти“ — био је наше „острво спаса“. Он је после нашег народног бродолома његовим надживелим остацима дао спасоносно уточиште. Под његовим небом, на његовој земљи, у сенци његових маслина крај мора, наша је намучена војска, окрепљена и реорганизована, подигла и повратила себе. На њему је после нашег слома почела да васкрсава као феникс наша клонула снага за нову борбу и нови живот. Он има значење нашег Арарата.

Видо је наше „острво смрти“, а Крф наше „острво спаса“.

Миодраг Миливојевић.

Na obalama |onskim

O Krle! Sa ustremljenih galija pozdravljaju te oni, koji su nadživeli smrt svoju. U senci tvojih maslina daj nam samo malo. odmora i mira da zalečimo svoje rane i okrepimo svoja premorena tela, pa da odemo kao što smo i došli. Jer nama nema pokoja, dokle god čujemo vriske naše dece, žalbe naših sestara, zapevke naših majki — plač naše cele zemlje, porobljene od neprijatelja. |

Ovo nebo, koje je nad nama, nije plavo kao nebo naše domovine. LU mesto mora mi bi hteli da nas okružuju rastalasana: zlatna žita naših dalekih njiva. Za nas ovo cveće nema mirisa i ptice ovoga osirva lužno pevaju nama. Mi сехпето ха пехаmenljivim lepotama naših zavičaja. Mlsao na našu rodnu grudu mi u snu nam ne da spokoja. I naš je san bol. Zavijene majke. u dugim crnim haljinama, prilaze našim šatorima i dugo nad nama plaču, Ojađene sestre, raspletenih kosa i uplakane, preklinju nas da dođemo. Svoje očeve vidimo ponižene i osramoćene152 * Dr. Vlad. S. Stanojević „Preko Albanije na Ostrvo Smrti“. Beograd.

21. Str. 4.