Almanah o desetogodišnjici naše narodne tragedije : 1915-1925

чинило да из тог фијука разабитам слабе гласове оца п брата траже помоћ, заштиту. Страх ми се увећа. Дрхтао сам као у гро

— Мајко, мајко! — узвикнуо сам. | |

— Шта је сине. :

— Majko, MajKkO, где Cy OHH?

— Који, сине2

— Они, мајко, они — „швабе2“

= Далеко, далеко су они, сине!

Мајка ми метне на чело мокар убрус. Осетио сам да ми је лакше. Она је плакала. Из крупних упалих очију падаху велике Одједанпут она се трже и упре разрогачен поглед на врата. Видех намс“ како јој се на лицу навуче велики страх. Јасна лупа чула се на вратима.

=— Ко јез упита мајка гласом као из гроба.

Лупа се понови јача, снажнија.

— Ко јег понови мајка, а реч јој застаде у грлу. Она полако, као утвара приђе и отвори врата. У собу покуља талас кише. Убоше л аустриска војника. Један је био униформисан, а други не.

Мене страх савлада. Тело ми је дрхтало, очи се замаглише, Уне формисани ослови мајку:

— Ви сте коспожа Лазич>

— Да — одговори дрхтећим гласом мајка.

Војник поче разгледати собу. Погледа и испод кревета

Официр продужи:

— Коспожа, ваша је син једна велика лобов. Она је тела красти тржавна муниција.

Мајка зарида и паде на кревет.

=— Шта, мој син лопова! — чуо се њен слаб, врло слаб глас

Официр поче нешто говорити војнику.

Војник приђе и грубо поче вући мајку вратима.

— Коспожа, ви морате ичи у шудг рече он.

Ухвати ме вртоглавица. Некаква црна магла паде ми на очи... Чуо сам само мајчин глас и нисам више ништа знао о себи — — — -

ср

Била је још ноћ. Киша је запљускивала, а ветар је безумно ковитлао по улицама. - .

Прво сам осећао велику зиму, затим сам почео дрхтати, осећајући јаке болове по телу...

Погледам око себе... Распознам познате куће... Откуда ја овде . .. На киши... У оваквом стањуг Као кроз маглу почињем се присећати ... Да — ла, сећам се.

Мајку, ох мајку, су ми одвели тамо, где је отац и где је брат .. Мајку су извукли из куће. Тукли су јеи мучили, а ја сам ишао

за њима ... Но снага ме је издала, те сам сада овде пао на киши... Чуо се бат коњских копита и говор неких напитих војника. Осетих огроман бол у.телу ... Коњ ме је згазио . . . Бол. .ах..бол!..

Зајаукао сам, а на јаук одговарао ми је сатански смех Швабе: ... — Местај, тесај, Serbie! Опет сам губио свест... . Киша је лила и све је било мрачно и пусто као у гробу. Дозивао сам и вапио. А пијани пи обесни непријатељ је ликовао: „Месај, megaj Serbie!“ Десимир В. Лазаревић

Сталност

„Жено, казуј море, муж где ти је скривен! Реци макар једно „хоћу“, једно „каш ћу!“ —

А жена с дететом — кип од бронзе сливен Ћути, — „Незнам, незнам“ — само усне шапћу.