Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

214

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

дити и ове своје обавезе, потпуно или делиыично, као и сваке друге обавезе, само у случају да je извршење онемогућено вишом силом или повериочевом кривицом. Ниједна друга околност не може га ослободити обавезе плаћања утоворне казне. Он je дужан да изврши ову своју обавезу чак и ако би то извршење повукло његову привредну пропаст. 9. Ово je потребно истаћи због тога што извесна нејасност у изражавању у решењу Врховног суда може дати ослонца супротном закључку. Тамо стоји да се „утоворна казна... може по правичности смањити ако би плаћање пуне казне претстављало ... утрожавање егзистенције или за егзистенцију нужног имовног стања лица које треба да плати казну“. Ове речи су несрећно изабране. Тешко je замислити да неко угрожава своју егзистенцију тиме што извршава своје обавезе. Правила о томе шта се изузима од егзекуције не ослобађају дужника ни потпуно ни делимично ниједне његове обавезе. Зашто би у том погледу било другојаче са дужниковом обавезом да плати утоворну казну? Зато ово не може бити мисао која je садржана у наведеном пасусу. Кад се ове речи врате у контекст из кога сам их извадио да бисмо их лакше разумели, онда читамо да се утоворна казна „може по правичности смањити ако би плаћање пуне казне претстављало очигледну несразмеру с обзиром на вредност правног посла и утрожени интерес корисника те казне и с тим у вези угрожавање егзистенције или за егзистенцију нужног имовног станьа лица које треба да плати казну“. Приметимо узгред да се не може рећи да плаћање пуне казне претставља очигледну несразмеру с обзиром на вредност правног посла; може се рећи да je уговорна казна у очигледној несразмери са повериочевим интересом да обавеза буде извршена. Још боље je, и простије, рећи као у Немачком грађанском законику: „ако je казна несразмерно велика“ (§ 343), пошто се зна са чим се уговорна казна пореди. У правним формулама није увек потребно рећи све речи; жеља за потпуношћу и прецизношћу може лако да створи нејасности. Можемо прећи преко осталих примедби ове врсте које би се тексту могле учинити. Ако покушамо да формулишемо смисао овог текста, онда бисмо могли рећи да он поставлю два услова за смањење утоворне казне: прво, да je казна несразмерно велика, претерана, и, друго, да њена исплата угрожава дужникову егзистенцију. Речи „и с тим у вези“ као да подвлаче да се ови услови кумулирају. Taj закључак je, међутим, неприхватљив, пошто би он значио да би се очигледно претерана утоворна казна могла само у изузетно ретким случајевима смањити, а то би било само онда када би њеном исплатом била угрожена егзистенција дужникова. Уствари, у тексту решења лошом стилизацијом стављене су у исту линију две различите ствари, због тога што су