Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

SUPERFICIES SOLO CEDIT

333

ђено, његов посредан извор било je схватање својине као ексклузивног права, по коме je сопственик имао овлашћења да свако треће лице искључи из упо.требе, коришћења и располагања својим стварима (4). Непосредан извор тог принципа налазио ce y факту што je земљишна својина y римском npâsy због пресудне економске важности земљишта y робовласничким друштвима, па и y робовласничком Риму имала примарни значај.

Нема сумње, обе наведене поставке апсолутност и ексклузивност својине, с једне стране, и примарност земљипше својине, с друге стране y римском праву врло су значајне и истакнуте. О томе говори, y првом реду, Јустинијанова кодификадија, али о томе говори и сачувани материјал из дела класичних римских правника. Притом, познато je, ни Јустинијанова кодификација, ни дела класичних правника не дају општу дефиницију својине, али ce посредно из њихових појединих закључака и појединих наглашених овлашћења која су осигурана сопственицима може доћи до закључка о, више или мање, апсолутним или ексклузивним елементима својинских овлашћења уопште и до закључка о примату земљишних сопственика. За илустрацију примата римске земљишне својине није потребно да ce овде детаљније задржавамо на старим установама римског права о начинима прибављања својине, који су само за земљишта и њихове пертиненције (res mancipi) били нарочито свечани (5) a није подребно инсистирати ни на чињеници да je већ y закону XII таблица време одређено за „usucapio” земљишних поседа било двоструко толико, колико ce захтевало за одржај осталих ствари (6). Ta пракса повлашћивања земљишне својине продужена je и y каснијем законодавству, na je довела чак до praescriptio longissimi temporis (7), no којој je време за одржај земљишних удела одређено на четрдесет година. Све те повластице земл>ишних сопственика није потребно нарочито истицати, јер je примат римске земљишне својине над осталим предметима својине најрељефније истакнут y стварању правног принципа ~s uperficies solo cedit” —■ као принципа no коме ексклузивна апсолугна права земљишних сопственика преовлађују y свим случајевима колизије, односно сукоба права својине y вези са земљиштима. О том ггринципу Гај je, на пример, писао: „Cum in suo loco aliquis aliéna materia aedificaverit, ipse dominus intelligitur aedificii, quia omne quod inaedificatur solo cedit” (8). Одмах после тога он je додао: „Ex di-

(4) Виндикационе, негаторне и остале стварне тужбе, затим интердикти и многа друга правна средства имала су за циљ да сопственицима омогуће мирно искоришћавање својих ствари и искључе сва остала лица од пресизања y њихова права

(5) Уп. Ulpianus Regulae 19, 1; Gaius 1, 120; 2, 14 a. (6) Закон XII таблица 6,3: usus auctoritas fundi biennium est, ceterarum rerum omnium annuus est usus. (7) C 7, 39, 2.

(8) D 41, 1,7, 10.