Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

334

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

verso si quis in alieno solo sua materia aedificaverit, illius fit aedificium cuius et solum est, et si seit alienum solum esse, sua voluntate amisisse proprietatem materiae intelligitur” (9). Гајево мишљење, изнесено y наведеним фрагментима, y потпуности je заступљено и код Улпијана: „Qui tabernas argentarias vel ceteras, quae in solo publico sunt, vendit, non solum, sed ius vendit, cum istae tabernae publicae sunt, quarum usus ad privates pertinet” (10). Али, класично место за одређивање домашаја и правних последица принципа „superficies solo cedit” налази ce y Гајевим Институцијама: „Praeterea id, quod in solo nostro ab aliquo aedificatum est, quamvis ille suo nomine aedificaverit, iure naturali nostrum fit, quia superficies solo cedit. Multoque magis id accidit et in planta, quam quis in solo nostro posuerit, si modo radicibus terrain complexa fuerit. Idem contingit et in frumento, quod in solo nostro ab aliquo satum fuerit” (11). Kao што je очевидно, на основу принципа „superficies solo cedit”, сопственику земљишта припадало je све оно што je неко на његовом земљишту саградио или засадио или посејао, сопствекику je припадала свака инплантација или инедификација, a no даљим консеквенцама и свака корист коју je неко, против вол>е сопственика, имао од једног таквог земл>ишта. Притом није требало водити рачуна о релативној вредности ствари. Спор je увек решаван строго принципијелно: сопственик земљишта je увек имао предност. Само y извесној мери, y односу на сопственика земљишта, био je заштићен conductor и possessor bonae fidei (12). Таква овлашћења сопственика земљишта била су израз потпуно развијене приватне својине над земљиштима до које je, како je познато, y Риму дошло по lex agraria из 111 године пре наше ере. Диљ таквог регулисања зеиљишне сопствености, a no томе и правила „superficies solo cedit”, био je да заштити и задржи земљишну својину y рукама поседника латифундија који су истовремено претстављали и владајући слој Рима. Међутим, y условима релативног недостатка робовске радне снаге примена тога принципа могла je y практичном животу Рима изазвати врло незгодне последице. У првом реду, примена тога принципа могла je y извеоној мери имобилисати и кочити пољопривредни развој, a могла je деловати и на застој y изградњи градова под претпоставком да сами сопствениди земљишта не могу или неће, да га рационално искористе. Кад су ce са прелазом на принципат и y пракси почеле све чешће јављати незгодне последице примене тога принципа римско право je, повињавајући ce економским потребама, a задржавајући ce на позицијама владајуће класе великих земљопоседника проналазило и правно уобличавало

(9) D 41, 1. 7. 12. (10) D 18, 1. 32. (11) Gaius 2, 73—75.

(12) Gaius 2, 76; D 41, 1, 7. 12.