Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ДИСКУ СИ J А

191

чите од права и обавеза, дужности и одговорности привредне организације као такве. Ту пре света спадају извесна имовинска права и обавезе радник колектива према друштвеној заједниди. Тако например по овом уставном пропису привредној организацией се гарантује „законом одређени минимум“ њенога дохотка, којим она по извршењу друштвених обавеза самостално располаже, док се, с друге стране, „трудбеницима у привредним пребузеЬлиаа (дакле, трудбеницима као таквим а не предузећу односно привредној организацией примедба А. Л.) законом гарантују минималне зараде из друштвених средстава“ (чл. 6, ст. 4, Уставног закона). Минималне зараде се, дакле, гарантују само радним колективима а не и привредном предузећу којим управља радни колектив (8). А то пак све значи да и овде уствари имамо два правка субјекта, ако не баш у строго формалном смислу, а оно бар ca i гледишта постојећих правних прописа о праву управљања и ор-/ ганизацији вршења овог права у друштвеном и привредном животу.; Имамо управо два правка субјекта, од који један (радни колек- ! тив) управл>а другим субјектом (предузећем). То je, мислимо, чи-ј њеница о којој би се такође морало водити рачуна y даљој изградј њи нашега новог привредног и правног система. Иако несумњивб заслужује пажњу и мишљење по коме би ce једна таква ситуација да једно правно лице управља другим, сматрала неодрживом (9). Мшшьенье о неодрживости поставке према којој су наше привредне организације као правка лица објекти права управљања од стране радних колектива, могло би се прихватити као основано само утолико, уколико би појам радног колектива био у свему истоветан са појмом привредне организације, пошто би заиста било неприхватљиво да један радни колектив управља другим. Иначе, не видимо разлога из којих једно удружење не би, у случају потребе, и по нашем праву могло да управља једним предузећем као општенародном имовином, или пак неким другим фондодаима којима би по закону било признато свойство правног лица. Такво једно фактичко и правно стање не би, мислимо, било супротно ни начелима ни прописима нашег позитивног права. Уколико се пак посебно тиче правые личности нашега привредног предузећа као посебног облика привредне организације, оно би се,

(8) В. и Уредбу о обезбеђењу исплате минимума платног фонда привредним организацијама („Службени лист ФНРЈ", бр. 30/53). Поставља се питање: да ли у овој уредби постоји извесна недоследност у изражавању наведених појмова из Уставног закона, тј. појма „минимума дохотка“ привредне организације и „минималних зарада" трудбеника у предузећу. Требало би упоредити назив ове уредбе са текстом поменутог чл. 6, ст. 4 Уставног закона.

(9) Тако Рудолф Леградић; цит. чланак, „Наша стварност", бр. 6/52, стр. НО и сл, „Неодржива je поставка, каже др, Леградић, према којој су соцщалистичке привредне организације као правка лица објекти права управљања од стране радних колектива. Напротив, социј алистичке привредне организациие као правка лица је с у сами радни колективи као организоване целине... (подвукао А. л.). Као субјекти колективи и могу бити носиоци права и дужности, како политичких тако и имовинских, те могу као такви иступати било према свошм сопственим члановима, било према другим колективима или пак према ширим колективима чији су они чланови“ (стр. 107 и 108).