Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

због његове важности ваљало задржати. Али би то више спадало у домен ошпте теорије о социјалистичкој држави и праву и прелазило би оквире овакве расправе. Ближе опредељење правног субјективитета наших радних колектива и наших привредних организација и установа уопште, спадало би заиста у облает најсуптилнијих правних питања. Јасно je пак већ сад да њихов правни персоналитет не може бити увек исти, већ да се мора разликовати и по обиму и по садржини, ито како с обзиром на природу и функцију појединих привредних организација, тако с обзиром и на природу, врсту, значај или категорију појединх објеката општенародне имовине која je тим организацијама дата на управљање. А недостатак једнога научно утврђеног појма правног лица, појма који би могао да одговори захтевима и потребама наше нове друштвене и привредне стварности, осећао се и раније. Као што je такође једно време била запажена извесна тежња нашега законодавства да се „готово сваки државни орган који управља државном имовином прокламира јуридичком особом“ (11). То je тачно. Зато и ми на горе изложеном разликовању поЈма радног колектива и појма привредне организације не инсистирамо, нарочито не уколико се тиче тумачеша постојећих законских прописа. Оно уосталом и није битно за правилно решење питања грађанскоправне одговорности и заштите општенародне имовине. Ради практичног остварења диља који нас овде интересује, а с обзиром на основну и руководну мисао о потреби једне што потпуније грађанскоправне заштите општенародне имовине, могло би се исто тако прихватити и помеиуто уобичајено гледиште о јединствености појма радног колектива и привредне организације, тј. гледиште по коме су привредне организације уствари друштвенеорганизације односно удржења произвођача, који имају одређени правни положај у нашем привредном систему и преко којих дру- ' штво врши своје привредне функције (12). Мада би наведено разликованье могло да има и свога практичног значаја баш у регулисацьем питања одговорности радног колектива npeKïi друштвеној заједници.

Др. Адам П. Лазаревић

(11) В. о томе Dr. Pavao Rastovčan; Naša državna privredna preduzeća, Zagreb 1947, стр. 43 и сл. „Та je тежња, каже даље овај аутор, доводила и до „цепкања“ персоналитета државних органа и установа“, (12) Тако др. Леон Гершковић: Основни принципи ' нових привредних прописа, „Архив", бр. 3/52. Овде такође заслужује пажњу и раније изнето иишљење др. Гершковића, по коме „правно лице не могу више бити органи него само радни колективи или одређене територијалне друштвене заједиице Koje узедињују произвођаче на територијалној основи“, в. чланак истог аутора. Знача ј Општег закона о народним одборима за даљи развој права управљаша као основице новог система, „Архив“, бр. 2/52, стр. 103 и сл. И према „Образложешу основних принципа привредних уредаба“: „Сви сусцекти имовинског права у нашем правном систему имају својство правног лица, Позмом правног лица изражен je, найме, субјективитет у имовинскоправним односима. Ради тога, правно лице у нашим друштвеним односима има много шире и основније значење него у буржоаском праву. Својство правног лица имаде свака она организација која има опћенародну имовину на управљању и по закону добија право управљања на њој“ (стр. 19).

193

ДИСКУ СИЈА