Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

352

АНАЛИ ПРАЗЫОГ ФАКУЛТЕТА

тивном просперитету, ипак овај треба да буде без апсорбовања појединачних оправданих циљева, јер би било супротыо појму општег добра да појединци немају иницијативу и слободу. Али и поред овога остаје јасно наглашено схватање да опште добро није прост збир индивидуалних добара његових чланова, него добро деле трупе, чија je активност различита од активности чланова који je сачињавају. Међутим, ово схватање je погрешыо. Формула општег добра je један неодређен појам и претставља уношење у право ванправног елемента као конститутивног. Осим тога, овом формулой би се могли обухватити и правдати и најреакционарнији интереси, a такође остаје необјашњиво зашто je за очување заједничког добра потребан принудан државни. апарат. Дабен би био у праву утолико што очување једног прогресивног начина производите путем права несумњиво претставл>а заједничко добро целог друштва у оквиру државе, но само посматрано у једној широј историској перспективи, док о томе не може да буде говора у једној конкретно] држави као организации за заштиту интереса само једне класе. Што се тиче Дабеновог схваташа права као творевине тзв. „rai" son prudentielle“ правника, мислимо да се у овоме осећа утицај неокантизма, Јер, као што je познато, неокантизам сматра да je разум средство које нам открива правилности у свету, односно схвата појаве као дело нашег искуства заснованог на разуму. Тиме се неоспорно долази до сувишног осамостаљења психолошког елемента и ствара основа за лако западање у известан антидемократизам. Исто тако извесна сличност са немачком теоријом у погледу њеног разликовања тзв. „заједнице“ (Gemeinschaft), као првобитног облика друштвеног живота људи, и „друштва“ (Gesellschaft), као рационалне творевине, сматрамо да се налази и код Дабена у његовом захтеву за постојањем тзв, „veritable société“, друштва у коме постоји специфичан циљ који захтева .дисциплину нужну за своје остварење. Међутим, као што знамо, услови настанка права су сасвим супротни. За његов настанак није потребна претходна друштвена сарадња и постојање заједничког циља, него баш обратно отсуство овога, што je довело до непомирљивих сукоба који су угрозили опстанак друштва. PI да би друштво могло и даље да опстане правом je заведен ред, али не у заједничком интересу него само у непосредном интересу једног дела друштва. У погледу Дабеновог покушаја да позитивно право заснује на моралу односно да конструише прелаз морала у позитивно право, он je у овоме сличая Женијевом схватању прелаза природног права у позитивно. Дабен тиме уствари негира у крајњој линији аутономију права везујући га за морал, као што то чине неке социолошке теорије везујући га за друштво. Међутим, право и морал су два регулатора друштвеног живота који, иако се понекад поклапају међусобно, квалитативно се разликују; Дабен уствари покушава да споји оно што je неспојиво. Исто тако и његово ра'зликовање ыоралног природног права од правничког природног права претставља стварно више само терминолошку него стварну разлику. Уствари, сав Дабенов напор да заснује право на моралу, негација постојања правничког природног права и концепција моралног природног права претставља вештачку конструкцију правника теоретичара који жели да усклади реалну ствар'ност са идеалистичком томистичком филозофијом.

Димитрије Продановић