Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ДИСКУСИЈА

317

јинско право” значи да пос/гоји својина уопште, а пород тога да постоји join и правно изражавање својине, тј. право својине. Економиста Jb. Марковић на други начин третира појам својине уопште. Он каже: „Својина je само једна, историски пролазна форма присрајања. Она je- сажети израз за одређени тип продукционих односа. .. И економски и правно, својина je пролазна категорий“ каже Марковић критикујући изложена схваташа Хрнчевиha и Ганса, а затим истине; „Односи својине не могу се посматрати мимо продукционих односа. Нису они ван продукционих односа него су идентични са дродукционим односима, али само за одређени историйки период“ (Наим стварност, бр, 12/53). И др. Р. Леградић расправљајући о овом проблему идентификује ус.твари појам својине уопште са појмом приватне својине. Тако он каже: „Друштвена имовина означује степей, на коме je укинута својина, тј. монопол над стварима” (Наим стварност , бр. 6/53). Он, даље, смагра да са правном категоријом својине одумире и економска кахегорија с.војине, јер ~. . .нравна категорија 'својине, тј. право својине не може одумрети ако не одумре његова база, тј. економска категорија својине”. Исто схватање Леградић застуда и у свом последнем чланку (Наша стварност, бр. 2/55) где каже: „Та категорија друштвене имовинё јесте дијалектичка негација својине, тј. облик укидања или боље рећи одумирања својине“. Схватање Марковића односно Леградића полази од тога, да под појмом својине треба подразумевати само ону друштвену институцију и онај друштвени однос који претставља заснивање и одражавање репродукцију монопола присвајана средстава за проод стране одређених класа (група, појединаца) у оквиру самого друштва. Мада je нарочито друг Марковић аргументовано изложио своје схватање, мислим да ce општи појам својине не може идентификовати са појмом приватне својине, те да су дриватна даојина и друштвена својина одређени облици својине уопште. На тако сјхватање упућују, поред осталог, и следеће Марксове мисли. „Када “ce капитал претвори у општу, свима члановима друштва дрипадајућу својину, онда се тиме не претвара лична сеојина у друштвену. Мења. се само друштвени характер својине. Она губи класни характер. .. Оно. што чини одлику комунизма није укидање својине уопште, већ укидање б уржоаске својине“ (Колунистички манифест), и она позната места из Увода у критику политичке економике: „Свака производња јесте присвајање природе од стране индивидуе у оквиру неког одређеног друштвеног облика и његовим посредством. У овом смислу je таутФлогија казати јда je својина (присвајање) услов за производњу. А смешно je одатле направит скок до неког одређеног облика својине напр. приватне својине. .. Али да не може бити говора о кекој производили па дакле ни о пеком друштву где не постоји пеки облик својине, јесте таутологија“ (отр. 20).