Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

324

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

гана који није стварно надлежан за решавање о предмету, или кад би ce његовим извршењем проузроковало какво кривично дјело, или би услед извршења настала тешка опасност по живот и здравље људи или јавни мир и лоредак. Према Обавезном тумачешу, пак, чл. 14 Закона о јавном тужиоштву у вези са чл. 76, т. 7, Општег закона о народним одборима, пропис чл. 14 Закона о јавном тужиоштву у вези чл. 76, т. 7,- Општег закона о народним одборима треба разумјети тако да јавни тужилац може захтијевом за заштиту законитости побијати управни акт који je коначан у управном поступку, а из надлежнооти локалних органа, само у случајевима наведении у чл. 76, т. 7, Општег закона о народним одборима и да орган управе може по праву надзора, а поводом постављеног захтјева за заштиту законитости само у таквим случајевима поништавати или укидати удравни акт. Из ових прописа проистиче да практично није могуЬе побијати коначне управне акте ни захтјевом за заштиту законитости, нити их поништавати или укидати по праву надзора. Јасно je да je из разлога правые сигурности било потребно да се ограничи могућност ремећеша правних ситуација, остварених коначним управним актима. Настрану то што се, по мом мишљењу, може дискутовати да ли je по доношењу Закона о управним споровима, на основу чијих продиса грађани и правка лица могу у управном спору побијати угфавне акте донијете и по праву надзора, било нужно да со толико ограничи могућност поништаја и укидања незаконитих управних аката по праву надзора. Настрану и то што би било правилније да je Обавезним тумачењем онако ограничена могућност побијања незаконитих управних аката републичких и савезних управних органа умјесто локалних, jep je логичније очекивати да ће број грубих повреда закона бити већи код локалних него код републичких и савезних управних органа. Битна je чшьеница да je овим ррописима остварена ситуација да се управни акти којима je повријеђен закон у корист појединаца у суштини могу побијати само у управном спору. Међутим, као што je речено, због недостатка одговарајућих (организационих) прописа, могућност побијања таквих аката у управном спору практично скоро не постоји. Према томе, ако се не би донијели потребим прописи, наша заједница je саму себе, сопственим прописима, ставила у управном спору у неравноправии положај у односу на грађане и лишила се могућности да се бори против незаконитих управних аката којима je повријеђен закон на њену штету. Послије ступања на снагу Закона о јавном тужиоштву, поставила су се и нека друга питања која je потребно извести начисто, да се не би још више отежало покретање и вођење управног спора. Наиме, поставило се питање да ли je послије ступања на снагу Закона о јавном тужиоштву остала надлежност јавног правобраниоштва у управним споровима, а ако je остала, каква je његова надлежноот и како се разграничавају те двије надлежности.