Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

ДИСКУСИЈА

427

рашу гглатних фондова y предузећима, као што je то досад уствари код нас чињено, онда ce тиме како тако одржава равнотежа између куповних и робних фондова, укутани платни фондови y привреди углавном не прелазе или не прелазе битно оквире замишљене и постављене од стране цеитралних држанних органа. У овом случају ce, међутим, знатно парализује оно велико начело да радни колективи треба да стварно ухгравл>ају предузећима y којима раде и нарочито да зараде радника треба да зависе од уопеха предузећа и од резултата рада и залагања појединаца y њима. На тај начин споро расте продуктивност рада. Радници нису y довол>ној мери стимулирани за што већи успех предузећа, за што већу и јевтинију производњу, пошто њихове зараде због политике ограничавања висине платних фондова, спровођене од 1952 па све до краја 1954 a извесним делом и сад, нису y сразмери са шиховим залагањем и са резултатима које су постигли. Према томе, најтеже али и најважније питање y нашем привредном систему јесте како наћи најсхптималнији и најбољи однос између начела да висина зарада радника и службеника једног предузећа треба да зависи цд успеха ггредузећа као целине, што стимулира радне колекливе на повећаље продуктивности рада и повећање производње, - и чињенице да држава из општепознатих разлога мора да заводи, с једне стране, ограиичења y потледу висине платних фондова који ce формирају y предузећима и да, с друге стране, као пандан овоме, уводи систем гарантованих плата које ce радницима исплаћују без обзира на успех предузећа, што све дестимулативно делује на повећање продуктивности рада, унапређење производње, итд. У овом напису биће разматран само један од аспеката овог важног питања, и то питање гарантовања минималних фондова плата y предузећима, односно питање целисходности и оправданости таквих прописа који омогућавају да поједина предузећа, уз свој приетанак, могу да раде и без гарантованог минималног фонда плата. I. Првих месеци 1952, дакле y времену када ce приступало спровођењу y живот нашег новот економоког система, били су донети протшси који су гарантовали одређене шшималне фондове плата и службеницима y појединим предузећима. Тако ce y чл. 15 Уредбе о раоподели фсшда плата и зарадама раднижа и службеника привредних предузећа од 5 марта 1952 (Службени лист ФНРЈ, бр. 11/1952), одређују минимални износи тарифних ставова за поједине категорије радника и службеника (по радном часу или месечно) испод којих ce не може ићи прилшсом израде тарифних правилника. A y чл. 21 исте Уредбе каже ce да ће y случају да ггредузеће y оствареном физнду плата нема средстава ни y висини збира минималних тарифних ставова за раЈДНике и службенике запослене y дотичном предузећу y току протеклог обрачунског периода, држава обезбедити потребни износ y тој висини. Ова-