Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

432

Цео наш нови привредни систем већ од самот почетка није претстављао нити сад претставла један до краја разрађен и усавршен скуп мера и nporoica, него je он y ирво време значио један прелаз између централистичкот система руковођења привредом и ксвог система y коме ce утграв.ваше' привредом и планирање препушта великим делом органика радничког самоуправљаша и локалним заједницама, система који ce непрестано допуњава и побољшава, о чему сведоче imoi обројни проииси из ове материје чији je век трајања и примењивања обично кратак. Прве горине дејствовања тог новог система карактеришу ce применом низа административних мера који тај систем није мотао бити ослобођен ни онда,: нити то може чак и данас, па би зато било неправично захтевати од радних колектива да морају y сваком' случају пословати толико „рентабилно“ и толико „економски“, да себи обезбеде бар минимум платних фондова, при чему не би требало да очекују неку помоћ од стране заједнице за случај да тај минимум не остваре. Ако предузећа нужно морају бити y своме раду спутавана разним административним мерама, онда им ce на одговарајући начин мора обезбедити исплата бар минималних зарада, пошто би многа предузећа y своме раду свакако постигла боље резултате и самим тим остварила и пуне или бар минималне платне фондове да су y своме раду могла бити слободнија, да није долазило до сталних, често и неочеклваних измена многих прописа y области пгривреде, итд., да су, једном речи, стварно могла пословати „економски“. Мере које су доношене са циљем да ce установи однос између потребнот рада и випжа рад y привредним предузећима и нарочито мере којима je требало захватати вишак рада y корист заједнице биле су такве- ( да су, нажалост, често ставлаале y неравноправан положај поједина предузећа. Као што je познато, долазило je до тога да су нека од ших често могла остваривати и веће платне фондове од просечно рачунатих и предвиђених, док друга нису могла обезбедити ни минимум платних фондова. Леп и поучан пример y овсш погледу пружа просечна стода акумулације и фондова y 1952 и 1953, a слично, иако y мањој мери, важи и за неке друте инструменте примењиване касније. Зато je и разумљивс што ce заједница није могла дезиитересовати за судбину оних тгредузећа која нису могла остварити ни минималне платне фондове. Упркос постојању рајдннчког самоуправл>ања може ce догодити, и y пракси ce и догађа, да поједини раднички савети, иако изабрани најдемократскијим путем, не послују на задовол>авајући начин. Било услед разних локалистичких тенденција, или услед разних шпекулантских и сличних појава које долазе до изражаја y органима радничког самоуправљања, или, што je најчешће случај, услед недовољне политчгчке свести и стручне спреме чланова радничких савета и управш:х одбора, као и због слабости и неопремности кадрова y техничком и комерцијалном апарату предузећа, може доћи до тога ,да извесна предузећа не остварују чак ш-г минимум плата. Пошто због тога не би требало да буду кажње-