Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

434

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

рило ни толико гхрихода да коже обезбедити бар мииимум платних фондова, известан одређени износ плата, пошто то нв би било аправдано да радници и службеници трпе последице слабог и нерентабилног рада оваквот предузећа. Том приликом видели смо да свакав рад предузећа може бити резултат низа околносхи на које y најмањој мври може да утиче сам ргјдни колектив. Сви ови разлози утолико пре и утолико више говоре y прилог томе да би било неоправдано да ce под одређеним условима од колектива оваквих предузећа захтева да пристају да раде и без обезбеђења икаквог шшимума платног фонда. (2) У нашој данашњој привреди немотућно je пустити. потпуно слободно деловаше економских закона, a поготову je то немогућно y области награђивања. И зато ce ca спровођењем y живот нашег новог екоаомокот система, оД 1952 па све до данас, практикује углавном прилично строго бграничавање висине_ платних фондова РB(дника и службеника y привредним предузећима. Ова мера je, као пгго je познато, веопходна и нужна. С друге стране, гарантовање извесног минимума платног фснда радницима и службеницима претставља y неку руку пандан ограничавању висине ллатних фондова. Обе ове установе употпутвавају једна другу. Међутим установа да радни колектмви привредких предузећа могу да додобровсмкно пристану да раде и без гарантсвања минимума платног фанда могла би да има свог оправдан>а, разуме ce уколико ce erase на глејдиште да je потребно допустити слободније деловање економских закона и y области платног система y привреди, само ако би радни колективи могли да y ттериоду доброг и услешног рада предузећа и уошпте добре коњунктуре остварују зараде чија висина не би била ограничавана од стране заједлице. Тако би ее компензирали губици које би радници имали y времену кад раде и без гарантовања фонда тогата. Али пошто je из ошитепознатих разлога немогућно y нашим садашњим условима, као и уопште y догледном времену, допустити овакво слободно деловање ексномоких закона y области награђивања, то би онда требало остати и при гарантовању фонда плата, a не захтевати од радних колектива да раде и без обезбеђења минимума плата. (3) У капиталистичким зешвама радничка класа већ одавио води одлучну борбу да кроз колективне уговоре, уз помоћ својих синдикалиих ортанизација, a y последње време често и уз помоћ државе, обезбеди шшималне реалне наднице и ,да тако себи осигура известан минимум егзистенгџгје. У тој борби радничка класа je досад забележила значајне резултате. Међутим, ако бисмо ми оставили и даље y важности прогшсе који омогућавају да радници, истина по свом пристанку, раде и без гарантовања минимума плата, имали бисмо апсурдну ситуацлју да y нашој социјалистичкој землЈИ радници y извесним, иако не бројним предузећима раде и без сбезбеђења икаквог мишшума плата. Могло би ce овоме приговорити да y нашој землзи радници сами управљају предузећима. да „сами себи“ плаћају за свој рад, па да гтрема томе могу сами