Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

дело судије и зато се од њега захтева поседовање одређених знагьа, како мишљење вештака не би примао механички већ критички. Наравно, увек се мора имати у виду да судија не сме да се удаљи са терена права. Он мора увек бити правый техничар, али техничар оријентисан према новом схватању човека-деликвента. Његова слобода деловања мора се увек кретати у границама закона. Он не ствара закон, али он није ни обичан интерпретатор закона; он je у неку руку и стваралац, jep апстрактно „слово“ закона примењује на „живе“ друштвене односе. Аутор нарочито указује на слободу деловања судије приликом индивидуализације казне и сматра корисним да поред судске индивидуализације постоји и законска индивидуализација казне, тј. таква индивидуализација чији ће елементи бити одређени самим законом. Постојање ове индивидуализације, сматра аутор, дало би потстрека судијама и проширило примену ове институције. Одредивши овако улогу кривичног судије и услове које он треба да испуни да би одговорио тој улози, аутор прелази на излагайте система „специјализације“ кривичног судије. Он истине да су се у савременој науци кривичног права искристалисала два система те специја,лизације. По првом, joui за време универзитетских студија, студенти који се определе за позив кривичног судије по добијању најосновнијих знан>а из области права, требало би да кроз постојеће институте продубљују своје знање из кривичног права и изучавају остале науке које се баве криминалитетом (криминологија, социологија, психологија и др.). Ово схватање je критиковано, jep по мишљењу Хајмбергера овај систем сужава интерес студената за остале гране права и захтева њихово опредељивање пре него што су упознали целокупну правку материју. Како je опште правно образовање један од основних услова за позив кривичног судије, то Хајмбергер сматра да овај систем не даје довољно гаранција у том погледу. По другом систему ова специјализација треба да се врши тек по завршеним универзитетским студијама, када би се већ формирани правници кроз разне институте посветили дубљем изучаваньу и специализации из материје кривичног права и средних наука. Аутор по нашем мишл>ешу, сасвим правилно указује да би било најпрактичније створити такав систем специјализације који не би одговарао ни једном од горе изложених, али који би у извесном смислу обухватао у себе и један други. Наиме, још за време студија код ’студената који показују посебну вољу и смисао за материју кривичног права, требало би постелено, кроз разне институте, продублл-шати и проширивати њихово знање, али тако да то не иде на уштрб изучавању осталих грана права. Касније, по завршеним студи јама, они би у нарочито за то основании институтима употпуњавали знање стечено на универзитету и проширивали га са знањима осталих наука које обрађују проблем криминалитета и друштвене заштите. По мишљењу аутора, 'резултат овакве специјализације био би стварање таквог судиског кадра, који би био у стању да одговори захтевима савремене кривичноправне политике. С обзиром на савремено схватање криминалитета као не само правног, већ у првом реду друштвеног проблема и с обзиром на улогу казне, односно улогу судије у остварењу генералне и посебне превенције, аутор на врло користан начин указује на које све начине судија треба да приђе решавању сваког конкретног случаја. Проблем деликта и његовог учиниоца аутор посматра више социолошки и психолошки, стављајући у први план човека са свим његовим

344

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА