Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

343

ПРИКАЗИ

Phocion Papathanassiou: Le rôle du juge répressif dans le droit pénal moderne, Paris, Recueil Sii J ey, 1955, 77 pp. Положај окривљеног y кривичном судском поступку се историски мењао, почев од онда када je окривљени претстављао објекат у кривичном праву, па до данашньег схватања окривљеног као кривичноправног субјекта. Од објективног посматрања кривичног дела и његовог учиниоца, тј. од посматрагьа учиниоца кроз извршено дело, прешло се на субъективно схватање, односно посматрање дела кроз његовог учиниоца. Кривично дело je манифестација, или тачније речено израз личности гьеговог учиниоца, што значи да више није реч о апстрактном деликвенту како су га схватали класичари, већ о конкретном учиниоцу кога не треба посматрати само са кривичноправног аспекта, већ и са економског, психичког, културног, криминолошког, итд. Нова наука кривичног права, по речима Гарофала, излази из оквира чисто правке науке и заузима место међу кримонолошким наукама. Она криминалитет и кажњавање не посматра више само као правне феномене већ им даје једну ширу, социолошку основу. Ханел каже: „Класична школа je учила људе да упознају правду; позитивна школа учи правосуђе да упозна људе“. Овај измењени положај окривљеног у кривичном праву, по мишљењу аутора ове књиге, морао je довести и до нове улоге кривичног судије. Он више није само „правки техничар“ који има да утврди кривичну одговорност и одмери казну, већ и друштвени радник који спроводи криминалну политику. Казна у својој старој форми не одговара више модерним захтевима и проблемима кривичног права. Од кривичног судије се у све већој мери захтева примена мера безбедности ко je имају за циљ да употпуне празнине казне и да борбу против криминалитета учине ефикаснијом и по друштво кориснијом. С обзиром на овакву улогу кривичног судије, аутор указује на то каква се својства и знања траже од њега, као и на начин на који би требало стварати потребан судиски кадар. Но претходно он критикује праксу судова појединих земаља да и грађанско и кривично суђење буде концентрисано у рукама истог судије, сматрајући да таква пракса не ствара ни добре цивилисте ни добре криминалисте. Неоспорно je да се и од кривичног судије захтева познавање материке грађанског права ко je би му нарочито много користило у решавању претходних питања, али по мишљењу аутора, с обзиром на различитост материје коју регулишу, нужно je одвојити ова два поступка и поверити их различитим судијама. Да би одговорио улози коју од њега захтева модерна наука кривичног права, од кривичног судије се, по мишљењу аутора, тражи дубоко познаванье свих оних наука које га одводе упознавању човека и његове друштвене садржине. Кривични судија мора добро познавати упоредно и међународно кривично право, криминалну антропологију, општу и криминалну психологију, општу социологију и социологију права, судску медицину и психијатрију, криминалистикЈ- и друге правне и друштвене науке, Знања ко ja кривичном судији пружају ове науке, могу драгоцено да му послуже у обављању његове функције. Прилажење окривљеном, његово саслушавање,_ саслушавање сведока, оцена личности сведока, оцена њиховог исказа, итд., све су то проблеми за чије решење није довољно познавање само кривичноправне науке, већ и горе поменутих наука. Код вештачења то долази до још већег изражаја. Судија не може дозволите да његову улогу преузме вештак, као што не сме ни себе сматрати свезнајућим и негирати потребу да о питањима која превазилазе оквире његовог сазнања, консултује вештака. Али пресуда je