Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

БЕЛЕШКЕ

379

Реферат о ревизији Повеље УН, поднео je проф. лондонског универзитета Georg Bchwarzenberger. Уједињене нације, истакас je референт, базирају на сили. Компромис који je постигнут 1945 у Сан Франциску био je одраз тадашњег односа снага. Ситуација се од тада несушьиво изменила, али није се довољно искристалисала да бисмо могли јасно сагледати до којих оквира би се у погледу ревизије садаппьег система Уједињених нација могло ићи, Отуда, он je одлучно против ревизије Повеље у овом тренутку. Ј едино што 6и се могло дозволити то je техничко усавршавање постојеће машинерије Уједињених нација. У дискусији по овом реферату већина делегата (аустриски, пољски, совјетски, амерички) прилазили су питању са становишта прде ле света на два блока и крајњег неповерења између њих. Аустриски делегат йстакао je да би једино требало хитно ревидирати чланове 53 и 107 Повеље који се односе на бивше непријатељске земље, помишљајући на осовину силе, јер то данас претставл?а анахронизам. Сем тога „бивше непријатељске државе“ налазе се данас у „оба блока“, тј. неточном и западном, па je врло вероватно да би ту до компромиса могло доћи. Као резултат такве дискусије у резолуцији која je прихваћена на крају заседања посвећена je пажња спореднијим питањима. Предложено je између осталог да се овласти Генерална скушптина да може овластити друге јавне међународне организације, било опште или регионалне да траже саветодавна мишљења Међународног суда правде; да ce наметне органима Уједињених наци ja обавеза да траже савето давно мишљење Суда у сваком случају где странка у спору оспори надлежност органа. Ипак, на крају je изражена жеља да поједине националне трупе даље раде на овом питању а посебну пажњу да обрате на: пријем нових чланова у УН; надлежност Међунардног суда правде и евентуалном овлашћењу Генералне скупштине да прихвати правила међународног права као обавезна за све државе које у одређеном року не обавесте Уједињене нације о неприхватању истих. Питање употребе вода међународних река стављено je први пут на дневни ред на конференции у Дубровнику, После Конференције у Единбургу августа 1954 образован je посебни Комитет за вање овог питања под претседништвом америчког проф. Eagleton-a. У току досадашњег рада Комитет je формулисао извесне принципе на којима би се могла даље изградити правила међународног права по овом питању. У дискусији су се пој едини делегата задржали на пракси својих земаља, посматраној кроз призму ових принципа. На крају je прихваћена резолуција у којој je формулисан основ за даљи рад на овом питању. У кратко то би било следеће: (1) Међународна река je она која протиче кроз територију више земаља; (2) Држава може користити своја права на међународној реци у оквиру своје јурисдикције а у сагласности са доле изнетим принципима; (3) Свака држава има суверену контролу над међународним рекама у оквиру својих граница, али истовремено мора водити дужну пажњу према обалним државама; (4) На основу међународног права држава je одговорна за сваки јавни или приватни акт који изазове промене у постојећем режиму реке, за штету која тим у вези настане за другу државу а исту je било немогуће спречити; (5) Обалне државе, при склапаньу споразума, одноенр судови у решавању спорова, морају водити рачуна о следећим факторима: (а) да свака држава разумно користи воду, (б) о обиму зависности сваке државе према односној реци, (в) о упоредној друштвеној и економској користи коју има свака држава и заједница у целини, (г) о ранијим споразумима између односних држава и (д) о ранијој употреби вода; (6) Све промене посто јећег стања морају се извршити споразумно, а уколико