Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА У БЕОГРАДУ Година IV Октобар - Децембар 1956 Број 4

ТРОМЕСЕЧНИ ЧАСОПИС ЗА ПРАВНЕ И ДРУШТВЕНЕ НАУКЕ

УГОВОР О ДОЖИВОТНОМ ИЗДРЖАВАЊУ У КОРИСТ ТРЕЋЕГ У СВЈЕТЛУ ОДРЕДАБА ЗАКОНА О НАСЉЕЂИВАЊУ

Законом о насљеђивању регулисана je једна врста уговора који по својој садржини не би спадао у оквир насљедног него у оквир имовинског односно облигационог права. Мислимо на уговор „код им се један утоворник обвезује да издржава доживотно другог уговорника, или неко треће лице, а у коме друти уговорник изјављује да му оставља сву своју имовину или један њен дио у насљеђе” (чл. 122, ст. 1). Иако je реч о остављању имовине у наслеђе односно о уговору који би с обзиром на своју садржину имао карактер насљедноправног уговора, ипак закон одмах изрично одређује да то „није уговор о насљеђивању, него уговор о отуђењу уз накнаду свих непокретних ствари, које припадају примаоцу издржавања у вријеке закључења уговора, или одређеног дијела тих ствари, чија je предаја даваоцу издржавања одложена до смрти примаоца издржавања (уговор о доживотном издржавању).“ Законско регулисање овог уговора услиједило je због чињенице што je, без обзира на непостојање изричних прописа односно правних правила, већ било уобичајено закључиваше оваквих сцоразума у разним дјеловима наше државе (1), и што je за дотада прилично неуједначену судску праксу у тој матери ји требало осигурати законску основу. Али због свог начелног става о непризнавању касљедноправног уговора као .основа за насљеђивање (2), закон није мсгао дати овом уговору назив адекватан његовој садржини, тј. назив уговора о насљеђивању, него га je, давши му посебну интерпретации — 1 („уговор о отуђењу‘>), сврстао у другу категорију имовинских уговора давши му назив уговора о доживотном издржавању. Међутим, иако закон овај уговор назива уговором о доживотном издржавању, ипак његовим одредбама није регулисан уговор о доживотном издржавању као нравна установа у цјелини, тј. као по-

(1) Види „Објашњења“ Закона о насљеђиван»у, издање „Архива“, Београд, 1955, стр. 142. '

(2) Чл. 108 Закона о насљеђивању: „Ништав je уговор, којим, неко оставља своју заоставштину или њен део своме сауговорнику или трећем лицу“.