Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

400

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

О ОДРИЦАЊУ ОД НАСЉЕДСТВА (НАСЉЕЂА)

Међу установама новог Закона о наслеђивању (1) налазимо w институт одрицања од наследства (2). Овај институт наследног права налазимо и у прописима ранијих грађанских закона чија су правна правила била у примјени све до ступања на снагу новог закона, на основу прописа плана 4 Закона о неважности правних прописа. Установа одрицања од наследства није дакле новост у нашем наследном праву. За нас je од интереса видјети како je ово право регулирано у новом закону, обзиром да постоје извјесне разлике у односу на раније правке прописе. Није у питању само начин како je овај институт регулиран. Од већег je значаја какав садржај и значај има установа одрицања од наследства у новом систему нашег наследног права, У орвом реду стога што у нашем праву нема више „лежеће оставине“, пешто заоставштина већ у часу смрти оставиоца „прелази по сили закона" на наследнике (чл. 135). С друге стране, установа одридања бд наследства у новом закону je шире конципирана. Она сада обухвата раније институте одбијања наследства (repudiatio hereditatis) (3), и одрицања од наследства (renunciatio hereditatis). Овамо треба додати да закон предвиђа могућност одрицања у корист сунаследника, с тим што се то „не сматра као одрицање од наследства” (наслеђа) већ изјавом о „уступању свог наследног дијела“ (чл. 139, ст. 2) (4). Стога je разумливо да се с обзиром на могућност разноврсног садржаја изјаве о одрицању од наследства (наслеђа) мијењају не само знача ј и карактер овс-г института већ и форма у којој се он појавлује. Тако напр. до одрицања с,д наследства, које није отворено, може доћи само опоразумом претка и потомка, који мора бити. изражен у писменом облику (чл. 140, ст. 3). Напротив, кад je наследство отворено, постоји разлика између усмене (чл. 180) и писмене изјаве о одрицаньу (чл. 221), па су према томе одређени и одговарајући формалитети. Пошто се изјава о одрицању од наследства у корист одређеног наследника не сматра одрицањем већ уступавшем наследног дијела (чл. 139, ст. 2), није одређен посебан начин и облик у коме се ова изјава може дати. Све ово говори о потреби да се поближе размотри институт одрицаша од наследства (наслеђа), и проблеми који се на теме по-

(1) „Сл. лист ФНРЈ“, бр. 20 од 21 ма j а 1955, ступио je на снагу 11 јула 1955. „

(2) У тексту Закона објављеном у издању „Службеног листа ‘ ћирилицом и оном „Архива за друштвене и правне науке“ из 1955 (латнницом) употребљавају се перед назива „одрпцање од насљедства“ (чл. 109, ст. 1, и 140, ст. 2) и називн „одрицатье од насљеђа“, „одрицање на'сљеђа“ (чл. 136, 139, 140, CT. 1, 141, 142, 143, 145, СТ. 2, 221). (3) Вив ОГЗ за овај појам употребљава термин „одбацити наследство“ (§§ 805, 808).

(4) Обзиром на посљедкце које одатле произлазе, ради се заправо о једном облику отуђења наследства (alienatio hereditatis), будући да et наследник „који се'одрекао насљеђа у корнет одређенот наследника сматра наследником“ (В. објашњење уз чл 139 Зак. о насљеђивашу, изд. „Архива“, на стр. 42 те на стр. 147).