Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

О ОДРИЦАЊУ ОД НАСЛЕДСТВА

403

Пошто у нашем Закону о наслеђивању није одређен смисао и садржај појма одрицаша од наследства, поставла се штање y коме га смислу треба тумачити, а напосе какав садржај дати појму „на-сљедства“. Да ли у смислу объекта, предмета насљеђивања имовине која по праву наследства прелази на одређеног каследника, или у смислу субјективног насљедноправног овлаштельа, које представља основ за прелаз објеката заоставштине на ■одређене наследнике субјекте. Граматичка интерпретаций а израза „одрицање од наследства*', „одрйцале наследства“ одводи нас на стрампутицу, на схватање да се под појмом „наследства“ има разумијети објекат наслеђивања, наследноправних овлаштења. Међутим, логична интерпретација појма одрицања од наследства доводи нас до друтог резултата. Наиме, код установе одрицања -■од наследства употреблен;-! појам „наследство“ треба узети у; смислу субјективног наследноправног овлаштења, дакле права наследства, наслеђивања, наслеђа (11). Овај заклучак произлази како из прописа чл. 135 тако и дјелокупног система овог закона, те устапове одрицања од наследства како je она у нему конципирана. Карактерисгичан je овдје пропис чл. 221, ст. 3, по коме би изгледало као да се не ради о одрицању од права наслеђивања, стенен-ог по одређеном основу позиватьа на наследство, већ о- одрицан>у од „дијела“ који наследнику припада на основу закона или на основу опоруке или из права на нужни дио. Изгледа на први лотлед хао да би се овдје радило о наследству узетог у смислу имовине, објекта наследноправног овлаштења. Међутим, нема сумње да пропис чл. 221, ст. 3, има у виду одрицање од права наследства (насљеђа) стеченог по одређеном основу позиваньа на наследство (опорука или закон, однооно нужни дио) (12). Ов-им лрописом je посебно наглашено да се наследник позван на наследство по једном основу може одрећи наследства по том основу, али може постати наследник по другом основу позиваньа (13.). Ово указује да овој одредби није било овдје мјеста већ уз чл. 136. Осим тога стилизација одредбе чл. 221, ст. 3, je у извјесној мгјери и нејасна. Треба дакле узети да Закон овдје такођер има у виду одрицане од права наследства, обзиром на одређени основ позиваньа на наследство (наслеђе). Док текст закона у изданьу „Службеног листа“ (латиницом) за оба појма употреблава само термин „наследство“: „одрицанье на-

(11) У овом смислу схваћа овај институт и др. Б. Благојевић у наиеденом дјелу, али се поближе не бави терминолошким питањима. И издању „Архива“ за означавање овог појма закон доследно употребљава термин „насљеђе". Али je напр. у чл. 140, ст. 2., и чл. 109, ст. 1 употребљен термин „наследство“ иако се на овим местима може радити само о одрицању од ттрава, како ћемо то касније видети.

(12) У издању „Архива“ у чл. 221 употребљен je израз „одрицање од насл>еђа“, који се доследно употребљава за означивање субјективног наследное права (насљедноправног овлаштења).

(13) Тако и др. Б. Благојевић: нав. дјело, стр. 383. У нашем праву као и по рани je важећим насљедноправним системима код нас не важи начело римског приватног права: nemo pro parte testatus pro parte intestatus decedere potest (L. 7. D. cL R. J.).