Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

402

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

нике. Тиме je уједно речено да je наследство иловина која у часу смрти а по сили закона прелази на наследнике (чл, 135) (7). Овакво схваћено, наследство представла дакле објекат, предмет наслеђивања и наеледноправних овлаштења; имовину коју je нетко наслиједио, стекао насљеђивањем (8). Овим je објашњена само једна, объективна страна појма наследства. Насупрот овом појму постоји и појам права наследства, наслеђивања. Под овим се разумије субъективно право, наследноправно овлаштење неке особе да наслиједи одређену умрлу особу (9). Овдје треба joui разликовати и право на оставину, на наслеђе, каје резултира из субјективног права наследства или наслеђивања (чл. 228, - ст. 1), од права из оставине (у смислу чл. 228, ст. 2, точ. 5), под којима се разумију овлаштења која нека лица могу имати у погледу оставине по другом основу: легати, плодоуживања или која „друга права“. Да би могло доћи до наслеђивања, до прелаза заоставштине на наследнике (у смислу чл. 135), потребно je да постоје лица којима ■припада оубјективно право наследства, наслеђивања (наслеђа). Дакле, да постоје носиоци наеледноправних овлаштења (10). Уколико нема таквих особа нема насљеђивања, дакле ни прелаза заоставштине. Таква имовина (заоставштина) без наследника постаје спћенародном имовином, па се има предати народном одбору по чл. 233.

(1) Бив. Опћи грађански законик у § 531 дефинирао je појам заоставштине (оставине) као „скуп права и обвеза којега покојника“ ако та права и обавезе нису основане на „чисто особним“ (личним) односима. Ова дефикиција без икаквих измјена била je преузета y § 571 Предоснове за грађански закон бивше Краљевине Југославије (Служб, издаше Мин. Правде, Београд, 1934.). Бивши Српски грађ. законик од 1844 садржавао je сличну дефиницију y § 394. Оправданост ове дефиниције y тадашњим правничким круговима није долазила y питање и пород извјесних приговора који су у погледу њене формулације били истицани. Постојање извјесних дефинитна у закону сматрало ce предношћу пред системой ньемачког Грађ. законика (1900), који не садржи дефиниције појмова, што je у пракси било поводом многим споровима (Види: Ајзнер — Пливерић: Мишљења о Предоснови за грађ. закон. Загреб, 1937, стр. 361).

(8) У том смислу треба разумијети термин наследства употреблен у чл, 147 и 148 закона у издаььу „Архива“.

(9) Под правом наследства бив. ОГЗ разумије „стварно право“ „посјести свуколику заоставштину“ или „њезин дио“. Онај коме припада право наследства назива се наследник, а заоштавштина у односу на наследника, хьеговим наследством (§ 532 бив. Опћег грађанског законика). Ова дефиниција била je такођер преузета у § 572 Предоснове (у бив. С’рпском грађанском законику није било сличне дефиниције). Иако je био истрщан приговор да ова дефршиција означује наследно право само у субјективном смислу (Ајзнер — Пливеррlћ; нав. дјело, стр. 361), ипак није било сз т мње о потреби оваквог ма и огранрхченог објашњења наследноправнРlх појмова и употреблених израза. Озбилнији je приговор да се у Предоснови није доволно и доследно водило рачуна о разлици која постоји између „права наследства“ у смислу наслеђивања и „наследства“ у смислу заоставштине (Види др. Ч. Марковић: Предоснова Грађанског закошхка за Кралевину Југославију, Љублана, 1936, стр. 283). Исти приговор могао би се упутити и на адресу нашег новог закона, који о овој диференцији не води увијек доволно рачуна (напр. чл. 221, ст., 3).

(10) Легатарима не припада ово субъективно насљедноправно овлаштен>е, па зато они и нису насљедници (чл. 91, ст. 2). У часу смрти оставитеља на легатаре не прелази имовина ко ja им je намијењена (у смислу чл. 135). Ова имовина прелази на насљедника, који je обавезан да изврши тестаментом наложену му дужност тј. предају легата (чл. 91, ст. 1), а ако ни je одређен насљедник који има ову дужност испунити, ова обавеза терети све насљеднике размјерно њиховим насљедничким дијеловима (чл. 92, ст. Ј).