Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

406

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ђајем, тј. ступањем y одређени породичноправни однос таква особа задобива могућност (правну наду) да под одређеним околномима постане законски или нужни наследник (обзиром да je право на нужни дата по нашем закону насљедно право, а не као равије облигационоправно овлаштење). Но и ово само под претпоставком, да сеостваре остали увјети из закона уз које je везано стицатье субјективнот права наследства (да наследник преживи омавитела, да не буде недомојан или исклучен од права на нужни дио и сл.). Овим особама, тј. пресумптивним насљедницима не признаје сеза живота оставиоца никакво одређено право, правно овлаштеше, према будућем оставиоцу (чл. 140,- ст. 1) 4 Само изузетно споразумом: претка и потомка ложе доћи до одрицакьа од наследства (чл. ст. 2). Основ одрицаша у овом случају не налази се у наследноправном свлаштењу, субјективном праву, већ у изричитом ваковском пропису који претставла изузетак од опћег правила садржаног у члану 140, ст. 1: да нема никаквог правнот учинка одрицања од наследства (насљеђа) које није отворено (19). То je и логично jep се тек у часу смрти оставитеља стиче субјективно наследноправно овлапттење, дакле својство наследника. Из овога слиједи да правка могућност будућих нужних наследника да join за живота оставитела подузимају извјесне мјере: наир, да се будуЬи оставител лиши пословне способности, како би се опријечила његова безразложна располагала којом би било доведено у опасном- њихово уздржавање (20), не извире из наследноправног овлаштења, већ из породичноправних односа дужности и обавеза. Право нужних наследника да тужбом (по чл. 46) захтијевају умалеле опоручних располагала односно повраћај дарова, уколико то буде потребно да би се осигурао или допунио нужни дио (чл.. 39, ст 4 1, и чл. 45), заснива се на субјективном наследном праву, будући да су нужни наследники то право стекли још у тренутку смрти оставител>а. У том случају нужни наследники у правилу сгину и овлаштење на покретање парнице (чл. 46) и онда када се оставински помупак не би водио. То с разлога што омавител у часу смрти није био више власник имовине, коју je за живота отуђио даровалем или располатањима која ce c овима изједначују (чл.. 39—46 и 115). (б) Другу врст „одрицања од наследства“ (наслеђа) кретставла оно до кога долази након смрти омавитела, кад je наследство већ отворено (чл. 136). У овом случају такођер се ради о одрицању од права наследства (наслеђивања), а не о одрицању од наслеђене имовине (заомавштине). Управо стога што одри-

(19) Др. Б. Благојевић сумња у оправданост института одрицања од наследства за живота оставитеља и сматра да га није требало уносити у наш закон (види нав. дјело, стр. 311). У Тезама за закон о насљеђивашу из 1947 није био предвиђен овај институт („Архив за правке и друштвене' науке", Београд, 1947, бр. 3, стр. 316—334).

(20) У смислу правних правила из § 185 бив. Ванпарничног поступка и §§ 15 и 16 Уводног закона за Ванпарнични поступак. Особе овлаштене на. стављање таквог приједлога додуше улазе и у круг нужних насљедника. (по чл. 30 Закона о наслеђивању). Из тога ce joui не може изводити закључак да би ово овлаштење произлазило из насљедног права.