Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

О ОДРИЦАЊУ ОД НАСЛЕДСТВА

407

цање о коме je ријеч представла одрицање од права наследства, по нашем закону сматра се да дотична особа није никада ни била наследник (чл. 136, ст. 4). Услијед тога одрицање производи правки учинак од момента смрти оставитела. Везује се на тренутак стицан>а субјективног наследное права Тако се једино може објаснити зашто се оставинска имовина, у случају одрицаша законскот наследника наслеђује као да je тај наследник умро ггрије оставитела (уколико je одрицање дано само у властито име) (чл. 143). Односно, у случају одрицаша тестаменталног наследника припада законским наследницима тестатора (чл. 143). Логична je последица тога да наследник који се одоекао наследства не одговара за дуговэ оставиочеве (чл. 145, ст. 2). Пошто je услијед одрицан>а такав „наследник“ изгубио свойство наследника (као да није био наследник) -он не одговара ни за легате (по чл. 92). Записовник ће моћи тражити извршеше записа (по чл. 95) од оних наследника који су наслиједили „слободни“ дио заоставштине (чл. 92, ст. Кад би се код института одрицаша од наследства рэ,дило о одрицању од имовине која je из заоставштине у часу смрти оставитеља прешла на наследнике а не о одрицању од права, поставило би се питаше по ком правном основу би та имовина могла бити предметом далгьет наслеђиваша. У таквом случају радидо би се садржајно о изјави о яапушташу имовине, која je неком припала. Имали бисмо дакле случај дереликције. Такав заклучак произлази из анализе чл. 135 према коме у. часу смрти оставитеља долази до прелаза власништва оставине (имовине) на наследнике. Тим моментом, јер у нашем праву нема „лежеће оставине“, долази до стицаша оубјективнот права и истовременог оствареша, реализације тог права по сили закона. То значи да je наследник у истом тренутку, тј. у часу смрти оставитела стекао и власништво припалог му наследства и за ово му није потребно ни уручење ни предаја. Упис у землипше кшиге, у овом случају нема конститутиван већ само деклараторан карактер. Постојећа формулација чл. 135 такођер указује да се „одрицање од наследства“ (наслеђа) има разумијети у смислу одрицаша од права наследства. Непостојање субјективног правног овлаштеша спречава прелаз заоставштине на наследнике. На ово упуhyje и одредба чл. 136, ст. 4, по којој одрицаше од наследства има учинак као да наследник, који се одрекао није никада био наследник. Сматра се дакле да му je, у часу смрти оставитела, нвдостајало наследноправно овлаштеше, услијед чега није ни могло доћи до прелаза заоставштине на шегову особу. Пошто се дакле ради о одрицашу од права наследства, тј. наследноправног овлаштења одређене особе, посхоји могућност да „слободни дио“ заоставштине наслеђују друге особе. Питање наслеђивања „слободног“ дијела оставине регулирано je прописом чл. 136, ст. 4, тако, да се сматра као да наследник који се одрекао наследства само у своје име „никада није био насљедник“. С друге стране, чл. 143, који се односи на насљеђивање дије-