Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

412

АНАЛИ ПРАБНОГ ФАКУЛТЕТА

Код негативне насљедничке изјаве ради се напротив увијек о праву наследства одређене особе, о егзистенцији тога тфава. Зато je учинак негативне наследничке изјаве далекосежнији. Негативна изјава иде у прилот осталим наследнидима. Тако она може изазвати повећање наследничких дијелова осталих наследника услијед прираштаја; у случају кад се код тестаменталног насљеђивања међу тестаменталним насљедницима налазе они који истовремено спадају у круг законских насљедника; а код законског насљеђивања кад je одрицање ојц насљедства било дано и у име потомства. VC друге стране, може доћи и до позивагьа на насљедство особа које иначе не би долазиле у обзир и то: код тестаменталног наслеђивања кад услијед одридања слободни дио припадне законским наследнидима (који нису истовремено и тестаменталнй), а код законског наслеђивања кад je одрицање од наследства дано само у властито име, у коме случају долази до примјене права репрезентације Изјава о одрицању од наследства (насљеђа) онако како je конципирана у чл. 136 и 139, представла у нашем наследном праву увијек конститутиван акт. Своје дјеловање она производи ex tunc, тј. од момента смрти оставитела. Такав „наследник“ који je дао негативку наследничку изјаву сматра се као да никад није био наследник (чл. 136, ст. 4) (31). Ради тога неопходно je да се неопозив■ност наследничке изјаве односи само на негативне изјаве, тј. одрицаше од наследства (наслеђа). Само у погледу наследничке изјаве о сдрицању од наследства, односно боле рећи о одрицању субјектибног права наследства (наслеђивања) постоји одређени интерес -сунаследника да се једном дата изјава о одрицању не може опозвати. А то с разлога да не би дошла у питање права оних сунаследника чији се положај даном изјавом о одрицању поболшао услијед права прираштаја (по чл. 142 односно 143). (5) Одрицање од наследства, како je конципирано у закону je нови пзјам. Он у себи укљзшује досадашње ,цвије врете неприхвата наследства: изјаву о одбијању наследства (repudiatio hereditatis), која je долазила у обзир само кад je наследство отворено; и Другу врст негативне изјаве: одрпцања од наследства (renunciatio hereditatis), које je било могуће ггрије него што je наследство отворено, тј, прије наступа делације, а не у току оставинског поступка. Код одрицања за живота отставитела ради се о двостраном правном послу (32), који се може склопити између оних наследника и оставиоца који се налазе у о,дносу претка и потомка и у одређеном облику.

(31) Ово једнако вриједи и у случају кад се наследник одрекао у име свога потомства, јер другчије и не може бити, тј. мора се сматрати као да никада није ни био наследник. Формулација прописа чл. 136, ст. 4, ..само у своје име“ представла сувишност која замућује поглед на суштину ствари. Тако и др. Здравко Заниновић: Закон о наслеђивању, „Одвјетник“, Загреб, 1956, бр. 7 —B, стр. 5.

(32) У Предоснови за Грађански законик (§ 589) било je предвиђено одрицање само као двострани правки посао inter vivos: ~Тко може сводим правом наследства ваљано располагати, тај je властан унапријед одрећи ce тога права уговором с оставиоцем“.