Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

О ОДРИЦАЊУ ОД НАСЛЕДСТВА

413

Наш закон, иэко у правилу забрањује „одрицагье од наследства које није отворено“ (чл. 140, ст. 1) изузетно дозвољава да спрразумом претка и потомка (33) може доћи до одрицакьа наследства које би (пресумптивном наследнику припало (чл. 140, ст. 2). За овај облик одрищатьа, односно за валаност споразума о одрицању тражи се посебна форма (чл. 140, ст. 3). Првобитни текст Опћег грађанског законика (§ 551) није одређивао крут особа међу којима ;је могло доћи до склапаша споразума (уговора) о одрицању, а нити je прописивао одређену форму. Затосе у оно доба оматрало да се одрицатье може учинити у било којој, форми у којој се могу склапати правки послови: пред судом и изван гьега, пи-смено или усмено, са или без свједока, изричито или прећутно (у смислу §§ 863 и 883 истог Законика) (34). Тек je пропис § 54 аустријске наредбе од 19 марта 1956 (Новела III) измијенио пропис § 551 онамо, да се уговор о одрицању могао склопити са оставителем само у писмено ј форми; јавнобилежничким актом или на судски записнид Ово одрицање односило се и на потомке наследника (Слично правило било je предвиђено у § 589 бив. Цредоснове за југословенски грађански законик). Ранији институт одбијања наследства не постоји више у Закону о наслеђивалу као самостални институт, већ je обухваћен појмом одридања од наследства. Разлог томе треба тражити у чињеници што по нашем новом наследном праву наследство прелази у часу смрти наследника. Услијед тога израз „одрицање“ боле одговара. По нашем закону постоји могућност одрицања од наследства у корист одређене особе: сунасљедника. Како je већ споменутоово одрицање се према пропису чл. 139, ст. 2, не сматра одрицање већ уступањем насљедног дијела. Чини нам се да израз „уступање” није нарочито погодан. Овдје се заправо ради оједном облику отуђеша наследства, односно боле речено наследством стечене имовине. Обзиром да je већ у тренутку смрти оставитела услиједио прелаз оставине на наследника. Назив „уступаше“,, „уступ“ има своје одређено значење у правној терминологији грађанског права (цесија из § 1392 Опћег грађанског законика) па му' у нашем закону ни je било мјеста. Очигледно се овдје не ради о уступању (препуштању, цедираиьу)- наследства схваћенсг у смислјг наследноправног овлаштења, већ о отуђењу наследством стеченеимовине. Држимо да би употребом иэраза „отуђење“ на јаснији начин био изражен садржај овог института. Овдје се ра,ди о посевном; двостраном правном послу, који заправо не спада у оставински поступак, будучи се и онако у рјешењу о наслеђивању за наследника

(33) На тај начин je знатно сужен круг лица мзмеђу којих може доћи до склапања таквих споразума. Споразумом о одрицању од наследства (насљеђа) установлује се обавеза на страни наследника да се својим будућим наследним правом неће користити. Ради се дакле о одрицашу права наследовала а не наследства у смислу имовине. Потоњу пресумптивни наследник нема све док je оставилац жив.

(34) Тако Stubenrauch: Das Allgemeine Bürgeliseh fi Gesetebuch, Wiera 1855, exp. 283.