Anali Pravnog fakulteta u Beogradu

СУДСКА ПРАКСА

63

од другостепеног органа да он донесе решење у тој ствари као надлежан првостепейи орган (пресуда Савезног врховног суда Уж. бр. 567/55 од 19 фебруара 1955). Функционалну «еяадлежност за доношење решења у управном поступку већа за управне опорове по правилу су изједначавала са стварном ненадлежношћу, па су стога у управном опору повиштавана због ништавости и.решења донста од функционалио ненацлежног органа. Нарочито су били чести случајеви функционалне ненадлежности за донйпевье решења у управном поступку код органа народних одбора. Притом није чињена разлика да ли je виши орган уместо нижег органа донео решегье у управном поступку или je, пак, обриути случај у питању. Тако, према томе схватању лиштаво je због функционалне ненадлежности како решенье које je донео народам одбор у седници уместо свога савета, тако и решење које би донео савет народног одбора уместо тога одбора у седници. У овом смислу je пресуда Врховног суда HP Србије У бр. 1894/52 од 25 априла 1953. Постоји и- друго схватање функционалне ненадлежности које ову ненадлежност само делимично изједначава са стварном ненадлежношћу, и' то једино у случају кад je нижи ' орган присвојио надлежност вишег органа за доношиье решеньа у управном поступку. Уколико je,, пак, виши орган донео решение на место нижег органа, то би по овом схваташу био разлог за.побијање законитости тако донетог решена, а не и основ гьегове ништавости. Међутим, ово 'мигшьенье ни je дошло до јачбг изражаја у судокој праксй. Потпуно изједначавање фуйкционалне ненадлежности са стварном ненадлежношћу може изазватй и оправдане замерке, нарочито са становишт.а теорије, али сматрамо да je такво схватање било потребно и целисходно с обзиром на честе- повреде , прописа о функционалној надлежности и вапенденцију запоставгьагьа те нэдлежности, све више изражавану у праксй управяих органа. Са ништавим управним актом у судској праксй изједначен je и управни акт државног органа допет без прописано еагласпости другог, органа. У овом смислу je нрссуда Савезног врховног суда Уж. бр. 1464/53 од 10 новембра 1953. Значај овог схватања je утолико већи што за формирање овог правила поступка није било основа у ранијим прописима Закона о управном поступку, а као правилно то схватање je прихваћено и у кацрту закона о општем управном поступку. 2. Странка и њено заступање. Већа за управне спорове у својој праксй настоје да се што шире схвати појам страйке у управном поступку, тако да се својство странке призна не само лиду о чијсм се праву решава, већ и оном лицу чији само правни интерес може бити тангиран. За такво схватагье карактеристичая je следећи случај окончан у управном спору пресудом Савезног врховног суда Уж. бр. 4705/54 од 24 децембра 1954: