Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, Jan 01, 1956, page 89

СУДСКА ПРАКСА

75

je У бр. 8263/53 од 27 марта 1954 којом je уважена тужба и поништено као незаконито решегье о оспоравашу права на жалбу због неоснованосхи жалбе. Решекьем државног органа била je одузета закупцу стана једна соба као станбени вишак и истовремено je наложено исеЈвење двојице потстанара из те сабе. Против првостепеног решења избавили су посебне жалбе закупац стана и његови потстанари. Другостепени орган мериторяо je решио само жалбу закугща стана, а одбацио je жалбу његових потстанара као недопуштену сматрајући их нелегитимисаним, пошто за становање у односној соби нису. имали одобреше надлежног станбеног органа. Првостепено решегье односи се и на потстанаре закупца стана, jep се тим решегьем одузима соба у којој они станују као потстанари и првостепеним решењем се налаже њихово исељење из те собе. Према томе, јасно je да су они легитимисани за жалбу против првостепеног решенья које се и на њих односи, а околност да се они евентуално налазе у стану без станбене дозволе може да буде разлог за одбијање њихове жалбе а никако да им се не призна право на жалбу, загарантовано Уставом и другим позитивиим прописима. Како се другостепени поступай покреће искључиво на иницијативу странке, jep без изјављене жалбе другостепеног поступка не би ни било, то се поставило питагье обима другостепеног решавања. Наиме, да ли je другостепени орган кад решава о жалби ограничен само и искључиво на оно што се у жалби тражи, или je пак дужан да поред тога узме у одену законитост и правилност првостепеног решења у целини. По овом значајном правном питању испол>ила су се у судској пракси два схватања: по једном, другсстепе'ни орган оцењује законитост првостепеног решења не у целини већ само у оном погледу у коме се жалбом побија његова законитост, а по другом, другостепени орган je дужан да оцени законитост ожалбеног решења у целини, али остајући у оквиру првостепеног решавања, макар у жалби била побијана законитост ожалбеног решења само у једном одређеном погледу. За прво становиште карактеристична je пресуда Врховнсг суда HP Србије У бр. 7923/54 од 12 маја 1955 допета у следећем случају: Првостепеним решењем органа социјалног осигурања странци није признато право на старосту пензију са разлога што je утврђено да нема потребан радни стаж, при чему јој није признато у радни стаж као недоказано време наводног запослења од 1920 до 1935, као ни време од 1 маја 1953 до 1 јуна 1954. У жалби против првостепеног решеша странка je побијала исто само због непризнававьа радног стажа од 1920 до 1935. Другостепени орган социјалног осигурагьа одбио je жалбу странке пошто je и он нашао да стаж од 1920 до 1935 није доказан. Странка je тек у тужби против другостепеног решења покренула и питање признања стажа од 1 маја 1953 до 1 јуна 1954, тј. у тужби je истакла да je оспорено решење незаконито због непризнања и овот другог стажа. У управном спору je тужба уважена и оспорено решење je пониште-